Брзи начин живота са собом носи бројне невоље, међу којима се највише истиче угроженост здравља. То добро зна породица Шљивић из Пала. Зарад властитих потреба почели су производити хљеб без адитива и то раде једини у цијелој земљи.

Осим тога баве се и производњом меда. Из љубави и нужде за здравим начином живота развили су властити посао, који не намјеравају напустити.

Здрави хљеб без адитива

Све је, како кажу, почело због дјеце и њиховог здравља, јер се сви породично баве спортом. Хљеб је у почетку Раденка Шљивић, иначе инжењерка пољопривреде по струци, правила за породицу и пријатеље, чисто из хобија, без икаквог профита, а фирму су отворили 2008. године.

-Институт за јавно здравство је наш хљеб окарактерисао као једини прави интегрални у цијелој земљи. Ми породично водимо здрав живот и то је био почетни циљ - овог већ сада породичног посла - казала је Раденка.

Истиче да су људи углавном скептици, те се дешавало да хљеб тестирају стављањем у воду, не би ли пустио боју, али каже да од тога није било ништа.

-Од адитива користим морску со, брашно и врло мало герме. Од брашна користим раж, јечам и хељду, као и разне семенке - рекла је кроз осмијех.

Kао стручњак из те области, истиче да је употреба адитива изузетно опасна, те да многи пекарски дјелатници немају мјеру у томе. Присјећа се и тровања осамдесетих година прошлог вијека због спорних адитива. Бром који се тада дјелимично користио као адитив направио је праву пометњу у тој индустрији. Наглашава да се данас користи калијум - бромид, који је такође изразито штетан за организам.

-Вјерујте да пекари данас продају воду и да хљеб чисто због тога има волумен, а унутра је, како бих рекла, шупаљ. То није случај са нашим производом, јер ми набављамо домаћи раж из Источног околине Невесиња и нема говора о адитивима - истиче Шљивић.

Без подршке у Републици Српској

Нажалост, ова вриједна породица није наишла на подршку у својој околини. Хљеб осим за властите потребе, легално продају редовним муштеријама, али и појединим ресторанима у околини. Рекли су да локалне компаније и медији до сада нису имали слуха за оно што раде. Занимљива је чињеница да је њихов производ био дио репортаже Европске уније прије неколико година, те је одушевио странце. Никакву помоћ нити донацију нису добили, па чак ни прилику да пласирају свој производ. На срећу, ни то их није обесхрабрило да раде оно што воле.

-Наша мала фирма је уредно регистрована и редовно плаћамо порез. Нажалост, нема неке велике зараде од овога. Док исплатимо обавезе и раднике, остаје практично просјечна плата. Ми се не жалимо, јер постоје људи који цијене то што радимо, а прија нам и наша независност у сваком смислу - рекла је Раденка.

Мало је оних који су данас заинтересовани за овај стари занат, посебно у чистој производњи, гдје се мора радити са много љубави и посвећености. Битна им је чињеница да свој посао раде поштено за сасвим пристојну зараду и да им новац није приоритет, него култ породице, због чега је све и настало.

-Имали смо разне понуде од политичких странака и челних људи, али ни тада нисмо посустали и остали смо вјерни ономе што радимо. Нисмо се продали, нити ћемо икад - казао је Жељко Шљивић.

Пчеларство – друга љубав

Раденкин супруг Жељко Шљивић, грађевински инжењер по струци бави се пчеларством од давне 1983. године. Стање у тој производњи што се тиче финансија, како и сам каже, није ништа боље. Истиче да му тај посао одговара љети, јер зими ради као инструктор скијања.

-Велика заблуда влада када је пчеларство у питању. Људи мисле да дођеш до кошнице и узмеш теглу меда. Уопште немају представу колико ту има посла, а стање са пчелама је све лошије и лошије - огорчено је рекао Жељко.

Kлиматске промјене и вегетација временом се погоршавају, што свакако тјера пчеле. Није риједак случај да се пчеле, конкретно са ових простора селе на Дрину, јер је клима ту неупоредиво боља. Но, правог меда је све мање, јер и пчелари радо заобилазе тежи пут добијања меда, чиме и сам мед губи на квалитету.

-И на том пољу је много фалсификата, а инспекције су за то крајње незаинтересоване. Да не напомињем да земља са оваквим потенцијалом увози огромну количину меда, што је потпуно бесмислено--нагласио је Шљивић.

Нереалне су приче и очекивања о тонама меда, који наводно појединци производе. Некада је меда било много више, али сада се успије исфрцати између двије и три тоне. Иста је ситуација када је у питању багремов мед, али и шумско – ливадски.

Породица Шљивић је чисти примјер како образовани и вриједни људи могу радити и ван своје струке, те зарађивати сасвим пристојно и обезбиједити егзистенцију, а при том сачувати праве породичне вриједности.