Колубарска битка почела је 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага.
Српска врховна команда (СВК) надала се да ће јој набујале ријеке и мочварне обале помоћи у заустављању продора и издаје директиву да се кота Човка мора по сваку цијену задржати. Планирано је да се са тих позиција крене у противнапад.
Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучио је да предузме нови напад и коначно уништи Војску Краљевине Србије и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.
У српској војсци стање је било лоше - исцрпљеност, велики број рањеника, те честа дезертерства војника, који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бјежали од аустроугарских злочина и насиља.
Уочи саме битке, српска Врховна команда одлучила је да рањеног генерала Петра Бојовића замијени Живојин Мишић, генерал поријеклом из ваљевског краја.
Једино што је тих ратних дана ишло наруку српској војсци били су лоше вријеме и тежак терен, који су успоравали напредовање непријатеља.
Мишић, упркос очајној ситуацији, доноси одлуку која ће се касније учити на свим војним академијама свијета. Он одлучује да одбије наређење Врховне команде да не одступа ни педаљ како не би угрозио положаје остале двије армије и своју Прву армију повлачи 20 километара у позадину.
Команду је разљутио тај Мишићев маневар, али је генерал саопштио да је то једини начин да сачува и опорави снаге, те да ће Београд, ако буде освојен, поново ослободити.
Али, ако остане на положајима које му је одредила Врховна команда, поручио је, српска војска ће бити уништена.
Јединице Војске Краљевине Србије су, због тога, 30. новембра напустиле Београд, а Аустроугари су наредног дана тријумфално ушли у небрањен град, у којем је 3. децембра одржана побједничка парада.
Српски војници су се у међувремену одморили, а стигла им је и топовска муниција. На Мишићев приједлог, дан аустроугарске параде у Београду изабран је за почетак напада.
Мишићева Прва армија напредовала је брже и полетније од других, пробијајући аустроугарске линије одбране. Неумољиво је напредовала и ушла у Београд 15. децембра. Разбијена Поћорекова војска побјегла је преко Дрине, Саве и Дунава.
Српска Врховна команда је 16. децембра објавила: "На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника".
Посљедице битке
Највећи значај Колубарске битке огледа се у томе што Аустроугарска није успјела да својим снагама уништи Краљевину Србију, због чега су Централне силе и током 1915. године приморане да се боре на три фронта и што је још битније Њемачка је била приморана да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два фронта, а самим тим и њене шансе да успјешно елиминише један од њих.
Битка је имала значај и на глобалном плану. Силовита српска побједа одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да уђе у рат на страни Централних сила, рачунајући да је Србија поражена и да ће без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Српска побједа је допринијела одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни Антанте.
Генерал Живојин Мишић је због успјешног вођења операције унапређен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смијењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске и јавно осрамоћен у Бечу, а на његово мјесто је постављен њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Значај Колубарске битке у историји ратовања
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен примјер да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко вријеме реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.Тактика прегруписавања само I армије и концентрисаног удара на VI армију (која је била развучена на широком фронту) коју је извео Живојин Мишић данас се изучава на војним школама широм свијета.
Колубарска битка је значајна и по томе што обје војске у операцијама нису имале стратегијске резерве, којима би могле да ојачају своје линије тамо гдје је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други дио фронта.
