Обруч невоља стеже наш народ. Од беспарице, тешког живота па све до школовања без икакве перспективе.

Прича Нене Јелене Мариловић из Бијељине показује колико је омладина у Српској, бар она која није страначки опредијељена, доведена на руб егзистенције, али и понижења.

Ређала је успјехе, дипломе, сертификате, квалификације. Сада скупља одбијенице. 

Тридесетогодишња Нена Јелена Мариловић завршила је Педагошки факултет у Бијељини као најбоља у генерацији, са просјеком 9.57, затим мастер са просјеком, 9.22, одбранила мастер рад на Етнологији и антропологији на Филозофском факултету у Београду, а сада је студент докторских студија на Учитељском факултету, такође у Београду. Међутим, за њу, нажалост, посла нема, само рампа и одбијеница.

-Имам их доста, бар четрдесетак што сам скупила да бих имала доказ, али има тога више. Обишла сам цијелу Републику Српску. У Сарајеву сам добила једну годину да радим. Међутим, на простору регије Бијељине била сам на свим конкурсима, али имам искуства само двије године. Значи, цјелокупан мој труд се свео да идем на конкурсе- прича Јелена.

Тражила је, каже, посао и у другом звању. Епилог – више него поражавајући.

-Покушала сам да идем и на друга мјеста - у бутике, на рецепцију. Али, обично би ми, када виде квалификације, говорили да сам преквалификована па нисам успијевала да добијем посао мимо струке- каже Јелена.

Од великих висина у знању до понижења.

-Послодавац је једва хтјела 300 КМ да ми плати- наводи Нена Јелена.

Ова млада, образована и веома талентована дјевојка каже да је посљедња опција одлазак на Запад.

Понуда је било, али она има другачије ставове.

-Могла сам да одем у Норвешку, али зашто да одем негдје ако овдје не могу да покушам дадопринесем својој заједници, јер то као човјек заслужујем- каже ова дјевојка.

А питање се само намеће - Треба ли да се, послије приче Нене Јелене Мариловић, чудимо што нас је све мање и што по свијету сијемо наше најбоље ђаке, студенте и раднике, које је родна земља одбацила.

-Не вјерујем да родитељи не желе да имају добре учитеље за своју дјецу- категорична је Нена Јелена.

И онда су грађани кивни на образовни систем, на школство, за здравство, кивни су на државу без, како сматрају, стручњака, државу без реда, и правде, земљу из које без кочница одлази армија људи… А да ли је ико разочаран односом исте те државе и система према младим људима који имају и вољу и знање, али немају подршке? О томе не треба мислити када оваква прича угледа свјетлост дана, него много прије – када се може реаговати и урадити нешто да оваквих исповијести буде што мање.