Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу Подриња, на само 15 километара од границе са Србијом, и највећи је град географске области Семберије.

Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У самом граду су преовладавали муслимани, а у околним селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА.

Током 1991. и почетком 1992. године, обје стране су покушале подијелити полицију по етничким линијама и успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе је тај задатак био много тежи, јер је у граду, међу функционерима, био утицајнији муслимански СДА, који је руководио добро наоружаним и бројнијим члановима "Патриотске лиге" и "Зелених беретки". Осим ових снага била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су нацисти формирали од босанских муслимана током Другог свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази 200 људи, али са осталим параформацијама чине оштрицу СДА.

Српске и муслиманске стране су формирале своје ''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су се српски радикали из странке Др Војислав Шешељ окупљали у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија - повријеђено је седам особа.
Догађај је узнемирио све муслимане, а убрзо су се прошириле гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке. Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након експлозије ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је то извјесни Александар Зекић. Испитивање је показало да Зекић не припада ниједној политичкој партији и да је бомбу бацио из нејасних разлога. Без обзира на велики публицитет, градске власти су изјавиле да у овом случају политика није присутна. Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак, "Зелене беретке" спаљују кафић "Казино", српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" и у пуцњави рањавају три особе. Послије поноћи, пуцњава престаје, а обје стране се баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде блокирају центар Бијељине, док српска страна поставља барикаде на рубовима града.

Првог априла је избила пуцњава велике жестине. Срби су брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на периферији града. У суштини, то су биле наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је контролисао СДС. Висока борбена ефикасност одликује војнике из СРС-а (Шешељева странка), који су већ имали драгоцјено војно искуство стечено у Вуковару.

За преузимање власти у граду, муслимански националисти рачунали су на своје оружане снаге "Патриотску лигу" и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и добро наоружани и што је најважније фанатични исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у свијету о "српској агресији". На такав начин су планирали успоставити  контролу над градом, као у примјеру Бихаћа, Сребренице, Жепе, Сарајева, али крвави догађаји у Бијељини су кренули другим током.

Јутро, 2. априла - Спаљени кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су биле празне, српско и муслиманско становништво је у страху сједило у својим кућама. Многи су напустили Бијељину. Дијелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге националиста сортирају односе у граду, а војска ту није била довољно снажна за интервенцију.

Нарочито жестоки сукоби су се 2. априла одвијали у близини болнице и градског парка. Срби су бранили зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке" налазиле у болници и омладинском дому. Сваким сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град. Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу Бадовинци у Србији, у близини границе.

"Тигрови" су током периода југословенског сукоба били једна од најспособнијих српских јединица, учествовали су активно у борбама за Вуковар и борбама у Крајини. "Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и подизање барикада, а заједно са "Шешељевцима" формирали су кичму српских снага у операцији ослобођења града.

Међутим, Арканови тигрови су имали ригорозне методе ратовања. Користили су тактику застрашивања цивила, понекад  и убиства углавном несрпског становништва, али и појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске која није одобравала насиље против невиних људи.
Али без савршено обучених и дисциплинованих јединица, у почетној фази рата у Босни, Срби су били у тешком положају против добро организованим и бројнијим хрватско-муслиманских трупа.

У међувремену су се у Бијељини састале делагације да разјасне ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета Абдића, који се састао са замјеником премијера Миодрагом Симовићем, министром одбране Јерком Доком, Биљаном Плавшић, Гораном Хаџићем, еписком Качавендом.

Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као представник СДА међутим, испоставиће се да је то била подла игра Изетвеговића. Он је послао Авдића, веома популарну "фигуру", да би у случају, ако га "смакну" ''аркановаца'', то искористио за медијску пропаганду. Самим тим би и елиминисao Абдића као такмичара, а Алијини планови ће се открити већ у наредној години.

Трећег априла је пуцњава у Бијељини потпуно престала, муслиманске параформације су биле поражене, неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У неким мјестима се још чула пуцњава, али до 15.00 сати све је било тихо.

Због недостатка телефонске комуникације често су водећи босански медији пласирали информације о томе како је током борби центар града тешко оштећен, али након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе од метака, неколико прозора је разбијено и неколико кафића је спаљено.

Наравно, нема знакова кориштења било какве артиљерије, како је наводила штампа из Сарајева.

У уличним борбама обје стране су се користиле лаким наоружањем, па је отуда била и минимална штета за град. На састанку са новинарима Аркан је тада представио заробљено наоружање разних калибара, те  9 милиметарски аутомат ''Shawkat'' на коме је написано ''made in Croatia'', што је сугерисало одакле је било набављено наоружање и ко се припремао на рат.

У поподневним сатима 3. априла, локални радио је објавио: ''Кризни штаб српског народа и бораца САО Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани су замољени да предају сво наоружање које имају, а ова апелација је примљена са разумијевањем те су људи долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи који су предавали оружије нису били заробљавани ни заточени, иако се међу њима крили дојучерашњи активисти ''Патриотске лиге''.

У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске је предузет по договору са Предсједништвом Босне и Херцеговине.

Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је заувијек изгубљена за муслиманске екстремисте, а цијена те побуне је била 41 мртво, десетине рањених те оштећена инфраструктура града. Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих екстремних сународњака, формирани су у бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике Српске. Највећи број муслимана у Војсци Републике Српсе са подручја Семберије били су управо из Бијељине и мјеста Јање, 10 километара од града. А неколико стотина их је било у Трећој семберској бригади ВРС.