Да смрт није непровјерена гласина и да смрт не боли, не бисмо ми данас били у Улици Моме Капора и не бисмо били пред овим текстом овдје који нам је сажета биографија Моме Капора. Не бисмо присуствовали чудима која се догађају ова два дана, а прво чудо је да је Момо Капор 14 година по свом упокојењу поново пронашао свој изгубљени град, односно свој нови град – Источно Ново Сарајево.

Изговорио је ово академик Српске академије науке и уметности Јован Делић испред спомен-табле посвећене Момчилу Моми Капору, у улици која носи назив овог великана у Источном Новом Сарајеву, на дан њеног откривања.

У свом обраћању истакао је да Срби његују културу сјећања, те да је културна манифестација "Момо Капор: чувар адресе", сама по себи низ чуда.

-  Друго је чудо веће јер ће прамен Капорове душе данас, сутра или ових дана пронаћи гроб његове мајке, послије 83 године. И право је чудо, такође, да смо ми у Парку велика и да се парк налази у Улици Моме Капора. Капор је сваки дан био у Карађорђевом парку у Београду, поред Народне библиотеке, са својим псом Арчијем, и у том парку је дочекао и ону страшну 1999. годину – рекао је академик Делић, додајући да се радује што свједочи чудесима, те да вјерује да се негдје радује и Момова душа и душе свих упокојених на оном свијету, као и душа његове мајке.

Говорећи о Капору, Делић је навео да је он „убица досаде, творац занимљиве, интересантне литературе, човек који води рачуна о својим читаоцима и слушаоцима и поштује их и пише за њих, а не за тамо некога наднебеснога или некога безвезе.“

- Он пише читаоцима и стало му је до њих, због тога га читаоци и поштују. Такав писац се понекад није свиђао људима и његов статус код неких тзв. озбиљних критичара није бог зна како висок – рекао је Делић.

Према његовим ријечима, Момо Капор је човјек који је пратио књижевну моду, који није мистификовао, него је говорио о стварима из живота најближих, аутофикцијским стварима из свога живота и све то преносио у литературу.

- Он је човјек који је на наших просторима, према мишљењу једног загребачког слависте Александра Фланкера битно утицао на један талас који се звао „проза у траперицама“. „Белешке једне Ане“, „Ада“, „Фолиранти“, написане су у том стилу – закључио је Делић.