Александар Дима коначно ће заузети мјесто поред Виктора Игоа и Емила Золе, своје браће у књижевности.

С тобом су трајала дјетињства, и даље трају. Сати читања и уживања у тајнама, емоцијама, страстима, авантурама - то све сада улази у Пантеон. С тобом смо сањали, с тобом ћемо и даље сањати, казао је тадашњи предсједник Француске Жак Ширак 24. јула 2002. године, на прослави двјестоте годишњице Диминог рођења, када је његов пепео просуо у маузолеј париског Пантеона.

Поријекло, дјетињство и образовање

Александар Дима рођен је 1802. године у Вилер Котјеу на сјеверу Француске као једини син Томаса Александра и Мари-Лу Елизабет Лаборе. Томас Александар рођен је у француској колонији Сент Доминик, а био је син француског племића и генерала маркиза Александра Антоана и робиње афро-карипског поријекла Мари-Сесет Дима.

Отац је младог Александра као дјечака довео у Француску, гдје се школовао у војној школи и касније придружио војсци. Презиме Дима је узео од мајке, након што је прекинуо контакт с оцем. До 31. године стекао је чин генерала, те постао први војник афричког поријекла с тим чином у историји француске војске.

Александар Дима по завршетку средње школе уписао је правни факултет у Паризу, али је његов живот кренуо у сасвим другом смјеру.

Каријера

Док је радио за војводу Луја Филипа, Дима је почео да пише чланке за часописе и позоришне комаде. Његова прва представа "Анри III и његова суђења" настала је 1829. године. Са само 27 година сусрео се с позитивним реакцијама публике и критике. Зато је наредне године написао представу "Кристин", која је врло брзо постала популарна.

Године 1830. учествовао је у револуцији захваљујући којој је свргнут краљ Шарл X и на пријесто дошао Димин пријатељ Луј Филип. Током првих пет година његове владавине стање у држави је било хаотично. Владали су нереди међу незадовољним републиканцима и сиромашним радницима.

Међутим, почетком индустријализације побољшало се стање и у економији. Престанак цензуре штампе помогао је да Дима постане један од најзначајнијих и најтраженијих писаца у Француској.

Послије неколико врло успјешних позоришних комада, почео се бавити писањем романа. Премда га је привлачио помало екстравагантан начин живота, због којег је трошио више него што је зарађивао, показао се као вјешт послован човјек - наиме, првих неколико романа већином је објављивао у дијеловима. Основао је студио у којем су писци писали на стотине прича, али је сваку лично читао, дорађивао и објављивао.

Романи "Гроф Монте Кристо" и "Три мускетара" свакако су најчувенији и најпопуларнији, али не треба заборавити ни два наставка догодовштина Д'Артањана и његових другова Атоса, Портоса и Арамиса - "Двадесет година касније" и "Виконта од Бражелона". Своје мјесто у свјетској књижевности заузимају и велики романи као "Краљица Марго", "Четрдесет пет чувара", "Краљичина огрилица", "Црна лала"...

Популарност његових романа се пренијела и на друге европске земље, те су превођени на енглески, шпански, италијански и многе друге језике. Од тога је зарађивао велике суме новца, али је често био на ивици банкрота јер је новац трошио на раскошан живот и бројне љубавнице - његови савременици су записали да их је било чак 40.

На имању Ле Порт Марли, недалеко од Париза, 1846. године је саградио сеоску кућу у којој је направио свој студио. Гости су му били познаници и пријатељи, али и бројни странци који су искориштавали његову великодушност. Двије године касније, суочен са великим финансијским потешкоћама, распродао је цјелокупну имовину.

Писао је у широком спектру жанрова, сматра се да је током живота објавио више од 100.000 страница различитих текстова. На путовањима у Шпанију, Италију, Њемачку, Енглеску и Алжир писао је своје утиске, те их објављивао у виду путописа. Након што је краљ Луј Филип свргнут с пријестола, а Наполеон III изабран за првог предсједника Француске Републике, Дима је пао у немилост.

Због тога, али и великих дугова које је направио у Паризу, 1851. године отишао је у Брисел, затим се 1859. године преселио у Русију. Живио је у Санкт Петербургу, Москви, Казану, Астрахану и грузијском Тбилисију. Своје авантуре с путовања преточио је у популарне путописне књиге. Када је 1861. године Виктор Емануел Други Италију прогласио краљевином, Дима се преселио на Апенинско полуострво. Учествовао је у покрету за уједињење Италије, основао и водио часопис "Независност", те се дружио са револуционаром Ђузепеом Гарибалдијем.

Дима се у Париз вратио 1864. године, те је објавио путописне књиге о Италији. Упркос аристократском поријеклу и великом књижевном успјеху, често се суочавао са дискриминацијом због боје коже. Зато је 1843. године написао кратки роман под називом "Жорж", који се бавио питањима расе и посљедицама колонијализма. Човјеку који га је вријеђао због његовог афричког поријекла Дима је одговорио: "Отац ми је био мулат, дјед ми је био црнац, а прадједа мајмун. Видите, господине, моја породична лоза започиње тамо гдје ваша завршава."

Приватни живот

Дима је водио буран живот. С књижевним успјехом долазио је новац, а самим тим је и његова наклоност према раскошном животу и бројним женама расла. Године 1840. оженио се глумицом Идом Ферие, али с њом није имао дјецу.

Познато је да је из ванбрачних веза имао најмање четворо дјеце. С кројачицом Мери-Лу-Кетрин Лабеј  1824. године добио је сина Александра. С Белом Кресламер Дима је 5. марта 1831. године добио кћерку Мари-Александрине Дима, а са Емели Кордие кћерку Микаелу. Дима је имао и сина Хенрија Бауера, али име његове мајке није познато.

С писцима Виктором Игоом, Шарлом Бодлером, Еженом Делакроа, Онореом де Балзаком и Жерардом де Невалом, Дима је једном мјесечно пушио хашиш у једном париском хотелу.

Посљедњи дани и насљеђе

Александар Дима преминуо је 5. децембра 1870. године, шест мјесеци након свог 68. рођендана, а његово тијело је покопано недалеко од породичне куће, да би, како смо на почетку приче навели, 2002. године његови остаци били пренесени у париски Пантеон.

Иза себе је оставио на хиљаде дјела која су преведена на више од стотину језика. На темељу његових књига настало је преко 200 филмова. Сматра се једним од најчитанијих француских аутора свих времена.

Дјела Александра Диме данас се проучавају у многим школама и факултетима широм свијета. Многи колекционари су успјели да сакупе необјављене рукописе француског писца који се налазе у музејима, а сеоска кућа у близини Париза у којој је написао многа дјела је обновљена и претворена у музеј, који сваке године посјети неколико стотина туриста из цијелог свијета.

Цитати

* Сва људска мудрост може да се сведе на двије ријечи - чекање и нада.

* Сви за једног, један за све.

* Како то да су дјеца толико интелигентна, а одрасли толико глупи? Мора да је до образовања.

* Онај ко чита зна много, онај ко запажа зна још више.

* Срећа је као палата из бајке коју чувају змајеви. Морамо да се боримо како бисмо је освојили.

* Жене су немилосрдне према људима које не воле.

* Ништа не успијева тако као успјех.

* Част је поштовање онога што дугујемо другима, а посебно онога што дугујемо себи.

* Не цијени новац ни мање ни више него што вриједи. Он је добар слуга, али лош господар.

* Само онај човјек који је осјетио крајњи очај може осјетити крајњу срећу.

Најпознатија дјела

"Три мускетара" (1844)

"Двадесет година послије" (1845)

"Краљица Марго" (1845)

"Витез Црвене куће" (1845)

"Гроф Монте Кристо" (1845-1846)

"Четрдесет пет чувара" (1847)

"Краљичина огрлица" (1849-1850)

"Црни тулипан" (1850)

"Грофица Де Шарну" (1853-1855)

"Златни разбојници" (1857)