Мозак, оба јајника, материца, лимфни чворови, цријева и трбушна марамица, били су органи на које је карцином метастазирао у тијелу, тада, двадесетдвогодишње Александре.

Поражавајућа прогноза љекара давала је само три одсто шансе да млада дјевојка преживи ову пошаст која се проширила њеним тијелом.

Да нада ипак постоји и у најцрњим данима живота када се лоше вијести нижу једна за другом доказ је прича прелијепе Александре Матић (35), која враћа вјеру свим људима који воде најтеже животне битке.

Од малена је, како каже, била склона разним инфекцијама и болестима због слабијег имунитета, а сазнање о страшној болести затиче је у 22. години.

- Први знаци озбиљне болести кренули су већ са осам, девет година када сам имала честе главобоље, и то се увек преписивало мигрени или недостатку неког витамина. У првом разреду средње школе пала сам у кому јер сам имала неку огромну и страшну главобољу и тада сам доживела клиничку смрт. Стало ми је срце - прича храбра Александра.

Тада доктори Александри саопштавају да има лезију тумор.

- То је неко ткиво на можданој кори које шаље погрешне сигнале телу и испоставило се да је због тога дошло до коме, али да није оставило никакве последице на мозак. Годинама сам ја ишла код разних лекара. Међутим, онда су ми кренули проблеми са јајницима, неке цисте, констатно лекови и ињекције. То се смењивало годинама и никад ми ништа конкретно доктори нису рекли - прича Александра.

Како каже, нико од љекара није сумњао да је нешто опасно све до момента када је почео да јој отиче стомак. Тада сазнаје истину о томе шта се дешава у њеном тијелу.

- Рекли су да су то цисте које пуцају с времена на време, и имала сам одливе, нису сумњали да је нешто опасно. Неколико дана пре 22. рођендана почео је стомак да ми отиче нагло, као да самосами, девети месец трудноће. То је било страшно за некога ко је имао 55 килограма и наравно, видите да нешто није како треба. Отишла сам код доктора да извадим крв и тада су ми рекли да је седиментација мало повишена, али да то није ништа страшно. Међутим, недељу дана после тога сам напунила 22 године заболела ме нога и стомак ми је поново отекао превише и отишли смо код лекара. Друга докторка је радила и погледала ми је налазе и рекла: "Вама је баш висока седиментација откуд да Вас докторка није послала даље" - присјећа се Александра болних дана.

Тада одлази у Клинику за гинекологију и акушерство - "Бетанија" гдје је одмах задржавају, а касније и саопштавају, уз одобрење њених родитеља, да има трећи стадијум карцинома јајника који је веома узнапредовао.

- Рекли су ми да до операције не могу да ништа више да ми кажу, па се након ње испоставило да се он проширио на много више места него што су они то и очекивали. Метастарзирао је на црева, мозак, оба јајника, материцу, лимфне чворове, трбушну марамица, отприлике неких седам органа је захватио. Све су ми то рекли након операције и рекли су ми да изгледи нису баш добри. Они су мене оперисали чисто да ми продуже живот и отпустили су ме из болнице. На своју руку сам одлучила да примам хемиотерапије - прича Александра.

Александра одлази на хемиотерапије и почиње да се храни макробиотиком.

- Нашли су ми неког доктора у Јапану, међутим, ја сам била пресалаба за пут. Он је тада предложио да се јавимо једној његовој студенткињи, Нини Булајић, која је завршила макробиотику код њега на Институту, тако да сам код ње била. Пратила сам ту исхрану и вежбе, и уз Божију помоћ опоравила сам се, иако су ми рекли да имам само три одсто шансе да преживим - прича данас Александра након 14 година од страшне борбе, истичући да не мора да буде све као што вам доктори кажу.

Начелник Бетаније који ме оперисао, додаје, скаменио се након што ме видио шест мјесеци послије операције.

- Рекао је да је мислио да нисам преживела, остао је без речи. На налазима је мој организам био регенерисан. Чак нисам имала ни ожиљке од операције. Рекли су ми да сам феномен - истиче.

Једино што ју је сломило, како каже, јесте што су се многи њени пријатељи током њене најтеже борбе повукли.

- Једино што ме је сломило јесте што су се сви моји пријатељи са којима сам одрасла и читаво друштво повукли, а мени су они у тим годинама много значили. У тим моментима сам схватила да увек имаш породицу уз себе - истакла је Александра за "Telegraf.rs".