Mozak, oba jajnika, materica, limfni čvorovi, crijeva i trbušna maramica, bili su organi na koje je karcinom metastazirao u tijelu, tada, dvadesetdvogodišnje Aleksandre.

Poražavajuća prognoza ljekara davala je samo tri odsto šanse da mlada djevojka preživi ovu pošast koja se proširila njenim tijelom.

Da nada ipak postoji i u najcrnjim danima života kada se loše vijesti nižu jedna za drugom dokaz je priča prelijepe Aleksandre Matić (35), koja vraća vjeru svim ljudima koji vode najteže životne bitke.

Od malena je, kako kaže, bila sklona raznim infekcijama i bolestima zbog slabijeg imuniteta, a saznanje o strašnoj bolesti zatiče je u 22. godini.

- Prvi znaci ozbiljne bolesti krenuli su već sa osam, devet godina kada sam imala česte glavobolje, i to se uvek prepisivalo migreni ili nedostatku nekog vitamina. U prvom razredu srednje škole pala sam u komu jer sam imala neku ogromnu i strašnu glavobolju i tada sam doživela kliničku smrt. Stalo mi je srce - priča hrabra Aleksandra.

Tada doktori Aleksandri saopštavaju da ima leziju tumor.

- To je neko tkivo na moždanoj kori koje šalje pogrešne signale telu i ispostavilo se da je zbog toga došlo do kome, ali da nije ostavilo nikakve posledice na mozak. Godinama sam ja išla kod raznih lekara. Međutim, onda su mi krenuli problemi sa jajnicima, neke ciste, konstatno lekovi i injekcije. To se smenjivalo godinama i nikad mi ništa konkretno doktori nisu rekli - priča Aleksandra.

Kako kaže, niko od ljekara nije sumnjao da je nešto opasno sve do momenta kada je počeo da joj otiče stomak. Tada saznaje istinu o tome šta se dešava u njenom tijelu.

- Rekli su da su to ciste koje pucaju s vremena na vreme, i imala sam odlive, nisu sumnjali da je nešto opasno. Nekoliko dana pre 22. rođendana počeo je stomak da mi otiče naglo, kao da samosami, deveti mesec trudnoće. To je bilo strašno za nekoga ko je imao 55 kilograma i naravno, vidite da nešto nije kako treba. Otišla sam kod doktora da izvadim krv i tada su mi rekli da je sedimentacija malo povišena, ali da to nije ništa strašno. Međutim, nedelju dana posle toga sam napunila 22 godine zabolela me noga i stomak mi je ponovo otekao previše i otišli smo kod lekara. Druga doktorka je radila i pogledala mi je nalaze i rekla: "Vama je baš visoka sedimentacija otkud da Vas doktorka nije poslala dalje" - prisjeća se Aleksandra bolnih dana.

Tada odlazi u Kliniku za ginekologiju i akušerstvo - "Betanija" gdje je odmah zadržavaju, a kasnije i saopštavaju, uz odobrenje njenih roditelja, da ima treći stadijum karcinoma jajnika koji je veoma uznapredovao.

- Rekli su mi da do operacije ne mogu da ništa više da mi kažu, pa se nakon nje ispostavilo da se on proširio na mnogo više mesta nego što su oni to i očekivali. Metastarzirao je na creva, mozak, oba jajnika, matericu, limfne čvorove, trbušnu maramica, otprilike nekih sedam organa je zahvatio. Sve su mi to rekli nakon operacije i rekli su mi da izgledi nisu baš dobri. Oni su mene operisali čisto da mi produže život i otpustili su me iz bolnice. Na svoju ruku sam odlučila da primam hemioterapije - priča Aleksandra.

Aleksandra odlazi na hemioterapije i počinje da se hrani makrobiotikom.

- Našli su mi nekog doktora u Japanu, međutim, ja sam bila presalaba za put. On je tada predložio da se javimo jednoj njegovoj studentkinji, Nini Bulajić, koja je završila makrobiotiku kod njega na Institutu, tako da sam kod nje bila. Pratila sam tu ishranu i vežbe, i uz Božiju pomoć oporavila sam se, iako su mi rekli da imam samo tri odsto šanse da preživim - priča danas Aleksandra nakon 14 godina od strašne borbe, ističući da ne mora da bude sve kao što vam doktori kažu.

Načelnik Betanije koji me operisao, dodaje, skamenio se nakon što me vidio šest mjeseci poslije operacije.

- Rekao je da je mislio da nisam preživela, ostao je bez reči. Na nalazima je moj organizam bio regenerisan. Čak nisam imala ni ožiljke od operacije. Rekli su mi da sam fenomen - ističe.

Jedino što ju je slomilo, kako kaže, jeste što su se mnogi njeni prijatelji tokom njene najteže borbe povukli.

- Jedino što me je slomilo jeste što su se svi moji prijatelji sa kojima sam odrasla i čitavo društvo povukli, a meni su oni u tim godinama mnogo značili. U tim momentima sam shvatila da uvek imaš porodicu uz sebe - istakla je Aleksandra za "Telegraf.rs".