Алфред Драјфус, француски артиљеријски официр, осуђен је 22. децембра 1894. прије 130 година, што је био почетак познате афере која је оставила трајне политичке посљедице. Драјфус је био је жртва оптужбе за шпијунажу, а иако се осјећао као Француз, с јасним патриотским набојем, антисемитске предрасуде су га априори осудиле.

Осуђен је, ражалован пред стројем уз театрално понижење, и упућен на издржавање казне у Гијану, тада озлоглашену кажњеничку колонију. Смјештен је у изолацију на Ђавољем острву, што је био посебан вид репресије, без могућности комуникације с било ким. Пошто је ухапшен 15. октобра 1894. до 5. децембра Драјфус је држан у самици, без контаката с било ким, без адвоката.

Паралелно, његова породица је застрашивана уз нагласак да се не смију обраћати јавности. Процес пред војним судом, започет је 19. децембра. Суд је био до те мјере тајновит да ни оптужени ни његов адвокат нису знали детаље оптужбе. Појавили су се наводни докази, лажни свједоци какви би тешко били прихваћени пред редовним судом.

Неколико дана потом, 22. децембра капетан Драјфус је проглашен кривим за издају. Осим трајног, доживотног прогонства одређена му је казна деградације. Пред постројеним париским гарнизоном ражалован је. Са униформе су откинута сва обиљежја ранга, његова официрска сабља је театрално сломљена.

У руке француке војне обавјештајне службе претходно је доспјела извјесна биљешка. Најчешће се истиче да ју је прибавила мадам Бастијан, жена која је одржавала њемачко посланство и која је редовно претресала корпе са отпацима, да би записе достављала француској служби. Према њемачким изворима тај папир је у руке Француза доспио преко обавештајца који је пратио делатаности њемачког војног аташеа Максимилијана фон Шварцкопена. Први графолог који је упоредио рукопис са Драјфусовим нашао је да аутор није иста личност.

Француски војни истражиоци су потом потражили другог који је потврдио истовјетност рукописа. Хартија је инача садржала нешто оквирних података везаних за иновације у артиљерији које припрема француска војска попут помињања новоразвијеног хидрауличног уређаја који је побољшавао ефикасност артиљерије. Контраобавјештајно одјељење француске војске, које је тада водио потпуковник Жан Сандер, мање-више нескривени антисемита, одлучило се потом да је вјероватни извор капетан Драјфус.

Био је артиљеријски официр, на служби је био у Генералштабу, и вјероватно најважније, био је Јеврејин. Потом је утврђена наводна сличност његовог рукописа са оним који се налазио у запљењеном запису. Стицај околности је хтио да је августа 1896, на чело Другог одјељења, односно Статистичког одсјека, француске војне обавјештајне службе, доспио потпуковник Жорж Пикар, који у прво вријеме није сумњао у кривицу Алфреда Драјфуса.

Радећи редован посао, односно истражујући сумњиво понашање једног официра уочио је, упоређујући рукописе, да је кривац за оптужбу приписану капетану Драјфусу управо личност коју истражује. Графолог, који је претходно закључио да је инкринисани документ писао Драјфус, уз нешто свјесне мимикрије, с циљем прикривања, одмах је потврдио да је прави аутор рукописа новооткривени издајник. Пикар је установио је да је извор обавјештајних података Њемцима био мајор Естерхази. Иако изданак више генерација војних лица, Естрехази је био знан по неуредном животу и финансијским невољама.

Испоставило се, међутим, да претпостављени пуковника Пикара, дакле сам врх француске војске нису налазили да је ревизија процеса добра идеја. Шта више, инсистирали су да се ствар заташка. Процјена је била да би то додатно нарушавало углед војске. Алфред Драјфус испоставио се као прикладан „жртвени јарац”. Пошто није показао одушевљење наложеним потпуковник Пикар је ућуткан премјештајима прво на исток земље, па у Африку, Алжир, затим Тунис. Француска јавност била је међутим ускомешана. У штампу су процурила тумачења која су доводила у питање званичну верзију о издаји капетана Драјфуса.

Од новембра 1896. вођене су оштре дебате. Дио медија је отворено тврдио да је Драјфус жртва предрасуда према Јеврејима, антисемитизима. Француска република је формално била земља грађанског модела потпуне равноправности независно од поријекла. У стварности насљеђене предрасуде су опстајале. Посебну тежину случају Драјфус давала је чињеница да је издаја вршена у корист Њемачке. Додатно омрзнуте пошто је Француска поражена у Француско пруском рату 1870/1871, када је изгубила Алзас и Лорену у корист Пруске, односно Њемачке.

Да парадокс буде потпун, Алберт Драјфус, са породицом, родни Алзас напушта пошто је он припојен Пруској. Била је то иначе добростојећа јеврејска кућа. Албертов дјед био је успјешан трговац, отац индустријалац текстила. Његови редовни приходи по основу породичног насљеђа десетинама пута су превазилазили официрску плату. Отуда је оптужба за рад за страну службу, из материјалних разлога како је уобичајено, била додатно бесмислена. Чак је и његова супруга била кћи успјешног париског јувелира. Шта више, Алберт Драјфус је у војну службу и ступио из патриотских разлога пошто је његов родни Алзас запосјела омрзнута Њемачка.

У војсци Француске се иначе у то вријеме налазило приближно 300 официра јеврејског поријекла, међу њима и десетак генерала. Стицај околности је међутим био да је у том периоду у Генералштабу антисемитско расположење превладало. Пошто су у јавност процуриле сумње да је прави издајник био Естерхази, одржан је тајни, дводневни, војни процес, на којем је ослобођен. Иако вјероватно свјесни да су грешком осудили невиног, војни врхови налажу да се стварни кривац ослободи. Естерхази је убрзо побјегао у Британију гдје ће остати до краја живота. Војни званичници који су оптужили и осудили Драјфуса чврсто су стајали на становишту да се нова бламажа мора избјећи, независно од невиних жртава.

Услиједио је међутим притисак јавности, писац Емил Зола ужаснут ослобађањем Естрехазија објавио је 13. јануара 1898. отворено писмо јавности, насловљено „Ја оптужујем” у листу Л'Ауроре, који је иначе водио Жорж Клемансо, потоњи предсједник владе Француске. Оптужницу је Зола назвао „спомеником пристрасности”, „једним од најгорих правних злочина у историји”. Директно је прозвано низ високих званичника. Иако је ефекат Золиног обраћања постигнут, он сам је потом био жртва судског процеса на којем је осуђен па је, по савјету адвоката, избјегао преко границе, гдје ће провести годину дана.

Његов храбри адвокат Фернан Лабори је током процеса доживио атентат, срећом без трагичних посљедица. И потпуковник Жорж Пикар је био жртва монтиране судске пресуде, због објелодањивања службене тајне. Извјесно вријеме провео је заточен. Чак и пошто је одржано друго суђење, након што је капетан Драјфус повучен из Гијане, он је поново проглашен кривим 1899. на процесу у Рену, упркос доказима. Усљед притиска јавног мњења, предсједник Емил Лубе га је, након дугог оклијевања, ипак помиловао, чиме није нарушена војна судска одлука.

Бројне угледне личности Француске оглашавале су се подршком Драјфусу, тражећи ревизију процеса, као Анатол Франс, Шарл Пеги, Сара Бернар, Анри Поенкаре, Марсел Пруст, Лусијен Хера, Шарл Андлер, Виктор Берар, Емил Диркем, разуме се Жорж Клемансо. Коначно, судска пресуда апелације којом је доказна његова невиност донијета је тек јула 1906. Враћен је потом у војску, па пензионисан наредне године усљед нарушеног здравља као посљедица петогодишње тешке робије.

Активирао се поново када је избио Први свјетски рат. Учесник је борби на Вердену 1916. Из рата је изашао с чином потпуковника. Добитник је ордена Легије части. Године 1908. управо док је присуствовао пригодној свечаности полагања посмртних остатака Емила Золе у Пантеон, гдје леже бројне велике личности француске историје и културе, био је жртва атентата, срећом без тежих посљедица.

Зола је иначе умро септембра 1902. усљед неисправног, запушеног, димњака. Париски Либерасион објавиће, 1953. године, свједочење, на самрти, једног француског грађевинског радника, да је убио Емила Золу, затворивши димњак на кући. Случај Драјфус остао је до наших дана карактеристичан показатељ како укорењене, ма колико бесмислене, предрасуде, каткада нарушавају саме темеље друштва.

Теодор Херцл ће управо под утиском Афере Драјфус изградити Ционистички покрет, убјеђен да је једино рјешење за такозвано јеврејско питање стварање самосталне државе, преноси Танјуг.