Андреј Зуровац из Источног Сарајева актуелни је вицепрвак Босне и Херцеговине у џуду. Са матичним Џудо клубом „Славија“ освојио је око 250 медаља, првак БиХ у конкуренцији кадета постао је већ 2010. године, а своју прву борбу на такмичењу имао је 2004. године у Бечеју.
Каже да је џудом почео да се бави да би развио самопоуздање и постао сигурнији у себе. Данас има 26 година и сматра да још може много тога да пружи и да његово најбоље вријеме тек долази.
Колико дуго се Ви бавите џудом и како је све почело?
Џудом се бавим од 2004. године, тачније од своје девете година. Родитељи су познавали тренера Радоја Пржуља, који је у то вријеме оснивао клуб, и предложио им је да ме упишу. Они су тај приједлог препознали као прилику која ће ми помоћи да постанем сигурнији у себе и развијем веће самопоуздање јер сам био дијете са говорном маном.
Која успомена са такмичења Вам је остала урезана у памћење?
Издвојио бих двије. Једна је побједа у финалу на Државном првенству за сениоре 2012. године када сам први пут постао првак Босне и Херцеговине у тој категорији. Друга је борба за медаљу на Првенству Балкана 2014. против џудокуа из Турске који ме вријеђао. Ако морам да изаберем, бирам прву јер сам тада извео бацање и у посљедњој секунди изједначио и побиједио, иако су сви мислили да је то немогуће. Та побједа је била прва велика потврда мог труда и јак мотив за даље.
Да ли Вам је породица и околина пружала подршку у остваривању Ваших циљева?
Највише подршке пружила ми је сестре, затим родитеља. И данас је тако. Било је тешко финансијски јер сва та путовања много коштају, али за њих ни то није била препрека јер су искрено вјеровали у мене. У школи је то, ипак било мало другачије, али професори и најбољи пријатељи су ми увијек пружали пуну подршку.
Да ли има нешто посебно у Вашој техници што Вас разликује од осталих такмичара?
Што се тиче моје технике, искључиво сам ножни техничар. Због моје физичке грађе ножне технике ми највише одговарају, али то не значи да не могу да користим и друге технике што сам већ, са одушевљењем доказао много пута. Гледам да радим са што мање снаге и да бацам што лакше, јер некада можеш имати по 5 или 6 борби у једном дану и ма колико да си спреман, то је тешко издржати.
Да ли Вас је џудо, можда, научио неке животе лекције?
Научио сам много животних лекција и сваки пут на татамију научим неку нову. Ту сам одрастао и све што сам научио прожимао сам са свакодневним животом, чак и током петогодише паузеод џуда. Прво што сам научило је то да не побјеђује увијек најјачи и да колико вриједно радиш и уложиш труда, толико можеш очекивати. Научио сам да се носим са притиском у животу, да живим дисциплиновано и показујем поштовање што је један од обичаја у џуду. Ипак, на крају најважније је то да сам стекао менталитете побједника, који ми је помогао да побиједим једну од најважнијих битака у животу, битку са депресијом и да се поново вратим на струњачу.
Како Ви видите своју будућност и будућност Џудо клуба „Славија“?
Имам 26 година и сматрам да још могу много да пружим и да моје најбоље вријеме тек долази. Сестра, која је првак државе и која је лиценцирани персонални тренер са европском лиценцом, тренирамо сваки дан. Дајем све од себе, иако је понекад тешко организовати вријеме, посао, тренинг и социјални живот.
Што се тиче мог клуба, „Славија“ има свијетлу будућност. Тренутно броји око 40 малишана и 20 такмичара. Сматрам да ће кроз неколико година „Славија“ доминирати у џуду на овим просторима, ако успије да задржи темпо рада који има сада.
На које такмичење бисте највише вољели да одете?
Немам неко посебно такмичење које ме привлачи. Једноставно уживам на струњачи, свеједно ми је да ли се борбе одржавају у неком нашем граду или у иностранству, најбитније ми је да имам добре борбе, да дам све од себе и постигнем што бољи резултат.
Да ли имате некога из свијета џуда кога посебно цијените? Ако можете некога издвојити, шта Вам је у његовој техници „запало за око“?
Као млађег ме је дефинитивно импресионирао Зантараја, његове технике избјегавања и извлачења из бацања сам вјежбао сваки дан на тренинзима што ми је послије и био један од заштитних знакова. Користио сам инерцију која ме носи да се окренем на стомак или ноге умјесто да покушам да је блокирам. Некако је тешко објаснити те ствари некоме ко гледа или само чита о томе, морате изаћи на татами да бисте такве моменте доживјели.
Да ли имате савијет који бисте подијелио са младим џудистима или онима који размиљају о овом спорту?
Џудо није атрактиван спорт колико су фудбал или кошарка и искрено ни ја себе, као млађи, нисам видио као џудоку. Међутим, временом сам почео да откривам љепоте овог спорта. Прије свега џудо је најбољи спорт за физички и психички развој дјеце. Они ће се временом научити дисциплини, одговорности, самосталности, правилно ће развијати тијело и оно најважније - стећи ће пријатеље.
