- Била би нам изузетна част да се посмртни остаци нашег оца пребаце у Србију и сахране у Алеји заслужних грађана. Али дефинитивни одговор на то питање можемо дати тек након консултације са ужом и широм породицом. Уз то, поставља се питање и посмртних остатака наше мајке - они су заједно сахрањени, много су се вољели, жељели су да заједно почивају, те би такав аранжман морао потенцијално да укључи и нашу мајку - поручиле су Јововићеве кћери Марија, Адриана Андреа, Габриела Карина и син Габријел.

Министар Старовић је потврдио да државне институције чине све што је потребно да би српски херој почивао у Србији.

- Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања је спремно да пружи сву неопходну подршку преносу посмртних остатака српског хероја Благоја Јововића у отаџбину. На предлог Министарства, потомцима Благоја Јововића који живе у Аргентини Влада Србије доделила је српско држављанство. У сарадњи са члановима породице, спровешћемо све неопходне радње, како у Аргентини, тако и у Србији, како би Јововић своје вечно коначиште нашао у Алеји заслужних грађана, у престоници Србије - рекао је за "Новости" Старовић.

Непознаница остаје могућа опструкција пресељења Јововићевих остатака од стране усташке емиграције која је добро организована у Аргентини још од времена диктатора Хуана Перона. Он је послије Другог свјетског рата од велике латиноамеричке дражаве направио сигурну кућу за њемачке нацисте и њихове најокрутније сљедбенике из Хрватске и Украјине. Треба очекивати да се сахрањивању Благоја Јововића у Алеји великана успротиве и овдашњи титоисти, "другосрбијанци" и слични активисти из Црне Горе, који су се острашћено разгаламили када је "четник Јововић" добио улицу у Београду? Неки су покушали да оспоре да је он извео атентат на Павелића називајући то "четничком бајком", а други су високопарно осудили величање "узимања правде у своје руке", али нису смјели да приговоре отмици њемачког злочинца Ајхмана из Аргентине коју су 1960. извели Израелци.

Прво званично признање Јововићу дала је Комисија за споменике и називе улица и тргова Скупштине града Београда која је на сједници 24. децембра 2019. усвојила иницијативу да се по атентатору на Павелића назове једна београдска улица. Скупштина града је 30. јула 2020. усвојила одлуку да се Загорска улица у Земуну преименује у Улицу Благоја Јововића. На свечаном применовању и откривању табле с именом улице 5. августа 2020. у присуству тадашњег замјеника градоначелника Београда Горана Весића, говорио је историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина, тадашњи директор Музеја жртава геноцида.

- Најгласнији у оспоравању подвига Благоја Јововића су људи који или уопште нису историчари, или су из струке, али се уопште нису бавили овим периодом прошлости. Упутио би и једне и друге на декласификоване архиве ЦИА и архиве Службе државне сигурности у Загребу, где постоје документи који потврђују да је Јововић извео атентат на поглавника НДХ и да је то учинио сам. Сматрам да је то разлог што је успео у подухвату с којим Брозове власти нису имале никакве везе. Брозова Југославија никада није званично прогласила Павелића за злочинца. Атентат је извео Јововић са минималним бројем сарадника и јединим оружјем до кога је успео да дође, малокалибарским пиштољем чија су зрна имала малу пробојност па Павелић није одмах смртно страдао, већ од последица рањавања са два метка - каже Ђурић.

Он наглашава да је веома важно размишљати о Јововићевом мотиву да почини атентат.

- То није био чин личне освете јер нико од његових ближњих није страдао у логорима и јамама НДХ. Он је непосредно упознао усташе тек у Аргентини где је могао да их слушао како се хвале злочинима над Србима. Јововић је пуцао на Павелића као војник Југословенске војске у отаџбини, као осветник Срба - каже Ђурић.

Аргентиски диктатор Перон је ангажовао усташе у својим ескадронима смрти помоћу којих се обрачунавао с политичким противницима, а њиховог вођу Павелића, за којим су трагали многи ловци на нацисте, заштитио је лажним идентитетом. Послије Јововићевог атентата све се промијенило: право име, изглед и аргентинско предграђе гдје се крио наредбодавац геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ су објелодањени. У страху од ловаца на нацисте и компромитације Аргентине као сигурне куће за злочинце, Павелића су сарадници преко Чилеа авионом пребацили у Шпанију којом је владао фашистички дикатор Франко. Ту је био безбједан као и многи други злочинци, јер су у доба Хладног рата некадашњи напријатељи западних савезника постали савезници у борби против Совјетског Савеза.

Јововић је неко вријеме послије атентата радио као поморац, а затим се вратио у Аргентину и оженио. Због безбједности породице у средини у којој је усташка емиграција била веома јака о атентату је ћутао деценијама. Тек је у децембру 1998. дошао из Аргентине у отаџбину и у манастиру Острог, гдје је био штаб његовог команданта пуковника Баја Станишића исповиједио се, слутећи крај живота, митрополиту Амфилохију Радовићу. Старац је запрепашћеном архијереју открио да је он атентатор који је 1957. испалио хице на Павелића који је од рана преминуо двије године касније.

Митрополит Амфилохије га је ослободио чувања исповједне тајне и Јововић је исте вечери пред запањеном ћерком Маријом и неколицином домаћина поново исповиједио своју животну причу коју је забиљежио новинар Тихомир Бурзановић.

Благојева кћи Марија постала је водећи истраживач непознатог дјела живота свога оца, усамљеног осветника Срба. У своје двије књиге је паралелно откривала и непознату мрачну хладноратовску историју скривања злочинаца из Другог свјетског рата, чије су се идеје повампириле у нашем времену, што је разлог више да се остаци српског хероја Благоја Јововића врате у отаџбину.

ДОКУМЕНТИ И СВЈЕДОЦИ

Благоје Јововић је умро 1999. током агресије НАТО на СР Југославију, које га је по ријечима ближњих дубоко потресло и убрзало његову смрт, али клупко је полако почело да се расплиће и откривени су дипломатски документи и свједоци који су потврдили причу Благоја Јововића.

Пише: Борис Субашић