Петак је, касно поподне 9. новембра 1917, јесењи дан, некако тих и суморан. Сјетно и танано појање “Господи помилуј” мијеша се са шумором високих чемпреса, док црквени хор свечано и дирљиво изводи Мокрањчево “опијело”. У Солуну на Српском војничком гробљу “Зејтинлик” велика маса Срба и Грка скрушено стоји око ископане раке, док свештеници служе обред за упокојење душе раба Божијег Милутина.

Потом тужно јекнуше трубе војног гардијског оркестра, а онда до раке прилази књижевник Иво Ћипико, Србин католик из Далмације и чита некролог: “Овде на овоме мртвоме пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскошне сликовите речи и наше бујне младалачке фантазије. У овој оскурној, туђој јесени где не чујемо хуку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара, подлегао си, ватрени песниче једног страдалничког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи. А како је сада овде пред твојом мрачном раком, песниче светлости. Чини ми се да сахрањујући твоју жарку младост у овом јесењем дану, сахрањујемо једно жарко лето наше лепе књиге... јадни мој Милутине, песниче страсна живота и отаџбеничке љубави, мртви песниче 'Без домовине'! Милутине, ми те тужни, у туђини изгубљени, у туђини остављамо.”

Управо погребени покојник био је небрушени дијамант српске поезије Милутин Бојић', који дан раније, на сам Митровдан, душу своју мученичку предаде Господу. Његова младост прерано је покошена у 25. години живота. Пала је и угашена једна нова сјајна звијезда српскога неба, која је бљеснула нагло и силно и која је тек требала засијати великом раскошном свјетлошћу. Иако млад, он је већ постао веома позната и цијењена јавна личност, мада је његов разноврсни и немали стваралачки опус настао за свега пет година, од његове 18. до 24. године, и то током три рата. Био је најдаровитији, најразноврснији, али и најплоднији стваралац своје генерације.

“Краљ речи, најлепша нада књижевности, највећи страсник српске љубавне лирике, песник у коме се збио потрес векова”, како су га све називали тадашњи књижевни критичари.

Милутин Бојић рођен је у Београду 19. маја 1892. прије 130 година, од оца Јована и мајке Софије. Био је најстарије дијете у срећној и бројној породици са још два брата и двије сестре. Његова грана Бојића старином је из Босне и слави Светог Јована Крститеља, док су мајчини Богојевићи даљим поријеклом из Македоније. Породица је у почетку живјела у Сремској улици, на спрату породичне куће у чијем је приземљу била обућарска мануфактура његовог оца, са двадесетак шегрта и калфи, а касније су се преселили у Хиландарску улицу. Послије теразијске основне школе, Другу београдску гимназију 1910. завршава одличним успјехом, па је ослобођен завршног испита. Тада уписује Филозофски факултет, на којем је апсолвирао у предвечерје Великог рата. Милутин је одрана потпуно окупиран позориштем, чији је стални посјетилац, а још као голобради гимназијалац написаће драмску трилогију “Деспотова круна”. Међутим, он стасава у бурна времена када је Србија сва у националном врењу. Дубоки осјећај неправде због аустроугарске анексије историјских и већински српских покрајина Босне и Херцеговине, узбуркаће патриотске духове 1908. године. У Србији тад влада борбена атмосфера и увјерење како је дошао час за национално ослобођење и уједињење свих Срба. И млађани Бојић обузет је том ватром, у реалци је формиран добровољачки одред од 62 ученика, међу којима је био и он. Међутим, ствари су се привремено стишале и он учи многе стране језике, чита, пише позоришне критике и рецензије, преводи дјела свјетске књижевности са француског, њемачког, руског, италијанског, енглеског и бугарског. Свој стваралачки ентузијазам описује стиховима: “Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу/ Стотину бих ствари у један мах хтео/ Бежао бих у свет, тражио самоћу/ И, кад бих умео, на небо се пео.”

Одмах на почетку студија 1911. доживљава тежак ударац, умире му отац и на његова плећа, као најстаријем мушкарцу у кући, сад пада и брига о породици. Он својом силном енергијом стиже све да усклади, иде на предавања, пуно чита и пише, сарађује у “Новој искри”, “Дневном листу”, “Босанској вили”, “Пијемонту” и другим листовима. Зрелост његове ријечи већ има одређену тежину у јавности. Из тог времена памте га као врло елегантног момка пуног ведрог самопоуздања, бије га глас женскароша који већ нагиње боемији скадарлијске калдрме. Но, долазе балкански ратови, Милутин се јавља у добровољце, али га војна комисија одбија због крхког тјелесног састава. Ипак ће активно учествовати, али као ратни извјештач.

У фоајеу Народног позоришта, пуном угледних личности престонице, он узбуђен, у новом фраку, 10. октобра 1913. ишчекује премијеру своје драме “Краљева јесен”. Комад доживљава огроман успјех код публике, али и критике. Скерлић, врховни жрец српске књижевности, не штеди ријечи хвале: “У историју српске књижевности улази једна рана младост изванредног заноса и ерудиције”.

Он ће Бојића нешто касније уврстити и у своју чувену “Историју нове српске књижевности”. Милутин ће још написати драме: “Деспотова круна”, “Ланци”, “Госпођа Олга” и “Урошева женидба”. И онда се десило... један дјевојчурак зелених очију заробиће му срце за сва времена. Читав град је причао о тој великој љубави пјесника Бојића и четири године млађе гимназијалке Радмиле Тодоровић.

Почетком кобне 1914. објављена му је збирка са 48 пјесама, но ускоро се покрену ратна катастрофа. Одмах се добровољно пријављује, али га војна комисија у Скопљу поново одбија због истих разлога као и раније. Породицу повлачи у Ниш, а ту је и Радмила са својима. Он се ангажује као војни цензор при Врховној команди, а успут уређује дневни лист “Гласник”. У Нишу објављује и свој еп “Каин” о вјероломним Бугарима. Србија је те 1915. земља смрти! Тифус масовно пустоши, покосиће и његову мајку Софију. Шта да уради? Стварност је била критична, а перспективе мучне. Одлучује да млађу дјецу остави код родбине у Краљеву, а он креће са војском на “пут смрти” ка јадранској обали. Са собом води и 13-годишњег млађег брата Радивоја, о којем ће се брижљиво старати. Изнурени и болесни коначно стижу до Медове. Међу избјеглицама налази и своју вјереницу Радмилу, коју ће испратити на лађу за Француску, куда ће отпловити и Радивој са транспортом ђака.

Он даље са војском наставља марш очајника који ће се окончати на Крфу, гдје стиже више мртав него жив, поцијепан, прљав, необријан, са ранцем у којем су остали још само његови рукописи и Вуков речник. Слабо му је тијело било потпуно скрхано и изнурено надљудском напорима албанске епопеје, али уз мучан опоравак некако се извукао. Те среће нису били многи, који су се у агонији подијелили са душом на пустом каменитом острву Виду. За прва два мјесеца по приспијећу на Крф, у тој страшној колективној драми смрт је покосила њих 11 хиљада, а због немања гробног простора седам хиљада је, уз болни јаук бродских сирена, спуштено у море наспрам југоисточне обале Крфа. Бојић је свакодневно гледао те језиве слике ужаса, које се у њему преточише у најпотреснију и најродољубивију српску пјесму звану “Плава гробница”. Она је величанствено опијело тим мученицима и у њој је кондензована сва патња и бол, понос и слава, али и нада у побједу и васкрсење. Њен потресни трагизам дира сваку српску душу и чим се помене мученичка епопеја Великог рата, у многима већ затрепере стихови: “Стојте галије царске...” Она је јака и узвишена мисао дубоко урезана у колективну свијест нашег народа и свевременски симбол надљудске патње и страдања. Свако њено извођење је полагање вијенца у таласе Јонског мора, на неки метафизички начин. Она је у темељу нашег историјског памћења и јака брана да се голгота Великог рата банализује и девалвира. И да Милутин Бојић није више ништа у животу написао, “Плава гробница” би му прибавила ореол бесмртника.

Послије каквог-таквог опоравка он ради у обавјештајној служби Врховне команде на Крфу, успут објављује претходно написане пјесме и текстове. Све вријеме марљиво пише, као да је предосјећао да његова животна свијећа догоријева. То ће повјерити и својој Радмили, са којом води сталну, искрену и њежну преписку. Ускоро завршава “Урошеву женидбу”, пише “Сонете” и започиње “Вечну стражу”, објављује у “Српским новинама”. У јесен 1916. добија једномјесечно одсуство и одлази у Француску. Ту ће у Ници посљедњи пут бити уз Радмилу, посјетиће и брата Радивоја у Тулону, те пријатеље у Лозани и Женеви. По повратку распоређен је у Солун, у Министарство унутрашњих дела. На Видовдан 1917. објављује збирку “Песме бола и поноса”, у којој доминантно мјесто заузима “Плава гробница”. Њу војска свесрдно прихвата и учи напамет као молитву, а глумци попут Воје Јовановића је декламују по солунским кафанама. Међутим, Милутин ускоро тешко оболијева од упале плућа, која ускоро прелази у кобан облик милијарне туберкулозе. Неких 45 дана лежи у болници “Краљ Александар” у Солуну, гдје и у постељи ради.

Ту пише и своје посљедње стихове: “Ко мртво тело без воље и снаге / Изнад мене звоне црне капи кише / И страшна бол бола за тренутке драге. / Ни да се насмејем ја не умем више / И рођене речи муче ме и гризу. / Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу / Око мене тамјан и смирна мирише.” Сваким даном бива све слабији, љекари чине све да га отму од смрти, која је неумољиво настојала да уграби овај млади живот. На Митровдан ујутро, око осам часова, снажни напад кашља посљедњи пут је потресао његово истрошено, крхко, измучено тијело.

Милутин Бојић је на “Зејтинлику” почивао све до љета 1922, када је родбина његове земне остатке пренијела у породичну гробницу (парцела 29) на београдском Новом гробљу. На тај гроб једна је жена деценијама редовно долазила и остављала црвене руже, све до своје смрти 1975. године. Била је то његова велика љубав Радмила. Никад га није пребољела и никад се није удала.

Свака ријеч боли

У документарном филму Здравка Шотре “Где цвета лимун жут” у чамцу, на таласима Јонског мора, ту гдје на дну у пијеску са шкољкама почивају кости хиљада српских мученика, стихове “Плаве гробнице”, са сузом у оку, дрхтавим гласом говори глумац Драган Николић. Ко год је слушао и гледао тај призор, остаће му урезан у души за читав живот, а којем се Србину тада бар мало није стегло грло, с његовим емоцијама нешто није у реду. Глумац Воја Брајовић ће рећи: “Док Драган Николић изговара чувене Бојићеве стихове, свака реч погађа, свака реч боли ... и нема потребе да се стидите, нормално је ако заплачете.”

Пише: Драган Мијовић