Данас се обиљежава Свјетски дан особа са аутизмом, а једна мама аутистичног дјечака, Јелена Шебез Инић, поручује да аутизам није ријеч, већ нечији живот.
Лука данас има 14 година и иде у редовну Музичку школу. Како признаје Јелена, Лука је таленат за музику наслиједио од тате. Као мали кренуо је на музикотерапију гдје је врло брзо показао свој дар, те су са десет година одлучили да га упишу у Музичку школу. Након што су одрадили неколико тестирања схватили су да је Лука апсолутни слухиста. Жељели су да му пруже могућност да ако одлучи да се бави нечим у животу, да онда то буде оно што воли.
Међутим, живот ове породице уопште није једноставан, али нижу мале побједе сваког дана. Јелена сада има нову мисију, а то је да особе са аутизмом учини видљивијим друштву.
Она указује на то да дјеца са аутизмом нигдје нису видљива и да им нигдје није пружена шанса да покажу да и они постоје.
– Ви кад погледате особу са аутизмом, ви видите особу као и сваку другу. И док не произведе неки звук или нешто, ви никад не бисте рекли. И онда ваљда како су тако невидљиви онда их и друштво мање примјећује и онда све те неке њихове нагле покрете протумаче на врло ружан и погрешан начин, неразмишљајући да се ради о аутизму – објашњава.
Додаје да је и сама недавно свједочила једном ружном примјеру гдје аутизам није био препознат међу људима.
– Скоро је био неки снимак судара испред маркета и камера која је снимила тај судар, снимила је и момка који има тикове, и сви говоре: “Боже, види какав је ретардиран”. Прво ту ријеч када чујем мене прође језа, врло дрско и врло дискриминативно. Нико нити да припомогне, а многи људи који се крећу том трасом нису рекли: - Људи је ли ви знате да тај момак има проблем.-
Нажалост, оно што може да закључи јесте да су људи и даље неинформисани, те да се и даље особе са аутизмом стигматизују, пише Блиц.
– Дискриминација је огромна, да не причам о чињеници да су многе јавне личности себи дозволиле да покрену тренд да све што је друштвено неприхватљиво се зове аутистичним. Они су узор млађој дјеци. Када на Инстаграму укуцате ријеч аутизам имате преко хиљаду налога, а када уђете у те налоге и видите шта ти профили приказују под називом аутизам вама није добро, од сексуално неприхваљитвог до гегова. То је све мени као родитељу врло застрашујуће – каже.
Јелена је онда одлучила да је потребна једна мала промјена. Направила је спотове под називом “Аутизам није ријеч, то је нечији живот”, у које је укључила и јавне личности из свјета културе, глуме, инфлуенса итд. Како каже, хтјели су првентствено да утичу на едукацију дјеце која највише и бораве на друштвеним мрежама.
– Снимали смо реченице шта је заправо аутизам. Хтјели смо да покушамо да мало едукујемо дјецу о томе шта је аутизам и да није у реду да се ругају, да дискриминишу, да није у реду да ријеч аутизам има синоним. То је ријеч без синонима, то је нечији живот, и није у реду изједначавати га са нечим што је друштвено неприхватљиво – наглашава Јелена.
Додаје да дјеца са аутизмом желе што и свака друга дјеца, и особе са аутизмом желе што и све друге особе, а то је да имају поштовање од стране других и да имају подршку.
– Ми треба да им пружимо руку и могућности, зато што уколико им покажемо љубав они ће се отворити ка нашем свијету и показати нам нешто што ми никада до сада нисмо видјели. Без обзира што је овај живот тежак, аутизам је јако тежак, и без обзира што Лука напредује и другима дјелује као да смо ми освојили Монт Еверест, али нисмо, и даље је ту борба – прича.
Увјерава да када им покажете љубав, напредак је неизоставан.
– Захваљујући Луки ја сам свијет почела да посматрам другачије иако живот који ми водимо са аутизмом је тежак, психички тежак, више него физички. Покажу вам свијет какав нико није могао да види до сада, јер они свијет виде кроз љубав. Они чак ни у особама не виде ништа лоше, чак и кад им се неко руга они и даље у тој особи виде добро. Понекад свијет треба да погледамо њиховим очима, јер ћемо тада видјети боље мјесто за живот – закључује ова мама.
Јелена на свом Инстаграм профилу води “дневник једне аутистичне маме” на којем свакодневно говори о животу са аутизмом, разбија све предрасуде и утиче на то да особе са аутизмом постану видљивије у нашем друштву.
– Углавном све до сада што је било презентовано, презентовано је да су дјеца са аутизмом агресивна, да се самоповрјеђују, да повређују и друге, односно како је то популарно названо агресија и ауто-агресија – прича.
– Нажалост њима систем посебно није био наклоњен, и они нису имали опцију, у смислу да дјеца која су имала још неке придружене сметње са аутизом нису могла чак ни у специјалну школу, родитељи су се одрицали посла и за њих инклузија није постојала – указује.
Због тога су дјеца била упућена само на себе и родитеље, те нису имала довољно социјализације. Додаје да управо то аутоматски доводи до проблема, јер онда они ни не могу да науче шта је социјално прихватљиво што се тиче понашања.
За родитеље који имају дјецу са аутизмом има и једну врло важну поруку.
– За шта год да се родитељи опредијеле то не значи да је грешка, зато што имамо моменте да родитељи пребацују дјецу из редовне у специјалну, из специјалне у редовну, тако да ништа није запечаћено. Треба да знају да увијек постоје опције, да увијек могу да мијењају, прилагођавају и да траже помоћ – савјетује.
