Да би ово љето дуже памтили потрудила се „госпођа“ политика. Њена превртљива нарав поново је на дневном реду за кафанским столовима и у канцеларијама, гдје се од тешких кућних обавеза одмарају нашминкане службенице. Извињавам се, наравно, онима, а има их, које ни на радном мјесту не могу предахнути.

Политика као судбина

Бучно се разговара, пада у ватру – једни су за Биљану, други за Радована. Падну и тешке ријечи, без потребе расте притисак, јер због тога ,,стара госпођа“ неће променити ништа у својој ћуди. И даље ће нас, хтјели ми то или не, доводити у стање блаженства, еуфорије и инфрактних ситуација. Политика је као судбина. И у књигама великих мислилаца је то речено.

СФОР на сваком кораку, па и тамо гдје одавно није крочила људска нога. Узнемирала се и дивљач због ненаданих посјета. Траже се мјеста измишљених злочина. Још мало, како ми рече један оркајлија из далеког романијског села, мораћемо им трапаво отварати врата и пријављивати ритам брачних обавеза. Можда ће се и због импотенције ићи и пред пороту Хашког суда.

Све што смо даље од ратних страдања, мање је жучи према дезертерима. Стид нас, како народ каже, њиховог стида. Као да им се извињавамо што смо говорили о њиховом моралном посрнућу. А они, свјесни наших слабости, подигли главе, поносно корачају соколачким улицама. Млађи за пет година година, намирисани, чуде се сиједим власима својих гимназијских другова.

Соколац живи

Соколац живи, упркос онима који су га оставили онда када је било најтеже. Смогао је снаге за узлете који нервирају издајице и оне друге, који су, и у вријеме братства и јединства, име малог града изговарали са дозом мржње због мало гласнијег божићног славља. Тај гријех нам нису могли да опросте. Коса им се усправљала при помену ,,помаже Бог“, а од нас су очекивали широк и искрен осмијех када су изговарали ,,мерхаба“. Против те древне мржње мали град се бори изградњом за будућа времена. Умивене улице радују, паркови зову да свратите и што дуже останете. Граде се станови, спортска дворана, објекти за културу… Иде се у сусрет Српском Сарајеву, чији темељи ће, ако Бог да, почивати поред хумки оних што за њега живот дадоше, поред новог ,,Зејтинлика“ на Романији.

Истина, ратне недаће су још увијек присутне, посебно код ,,дејтонских“ становника. Жељно очекују офанзивнију стамбену изградњу, посао у новоформираним предузећима, дан када ће се затворити капије Прихватног центра у Подроманији.

Нису спласнули јуриши на романијске шуме. Дрвокрадице не бирају средства, а бренте не смањују гас. Може се то примјетити и по плаћању кафанских цехова мајстора задужених за приватну прераду једне црногорице.

Да ли ће новоформирана одјељења полиције у месним заједницама засутавити лопове остаје да видимо и доживимо.

Трговина је и даље на првом месту када је реч о брзој заради. Покретне продавнице у главној улици чекају налог за исељење и прелазак на један локалитет. Многи страхују од конкуренције у том будућем трговачком камп-насељу.

У Занатском центру, који никако да добије име кафански, власници кафића се утркују ко ће посјетиоце успјешније привући неком новином што дође из великих градова. Тенде, сунцобрани, завјесе и итисони најмодернијих нијанси појачавају жеђ пивопија и осмијех власника који се, неретко, наљуте ако свог редовног госта примјете у другој кафани. Па, не могу они сами да одлучују гдје ће свој новац да троше!

Култура и спорт

У култури су присутни охрабрујући помаци. Млади музичари се сврстали у три рок-групе. То се до сада никад није десило. И културно-умјетничко друштво ће да почне игру. Млади, амбициозни и ентузијазмом наоружани културни посленици Петог корпуса наше војске непрекидно су на сцени. Великим дијелом због њих и домаћина који могу и желе да их слиједе, у граду има догађаја са којима се лакше носе поратне невоље. И спорт отвара видике и показује да, колико год наваљивало сивило свакодневнице, има мјеста за радовање без кога се не може ни размишљати о будућим временима.

Пише: Велемир Елез, Соколачке информативне новине број 36 (август 1997.)