Живјела је у мојој парохији, у селу Сврачковицама, бака Ракила Симоновић. Рођена далеке 1898. године у селу Мрчајевцима
Ратне 1916. године, када у поробљеној земљи ни птице нису пјевале, склапа брак и долази у дом свога изабраника и животног сапутника Раденка Симоновића у село Сврачковце подно Рудника. Донијеће на свијет петоро дјеце, два сина и три кћери, и одгајиће их у надници и наполици на преслицу и десницу руку. Причали су ми парохијани, када послије напорног рада увече пође од домаћинове куће своме дому увијек је своју непоједену вечеру носила својим малим и гладним птићима. На домаћиново наваљивање да сједне за трпезу бака Ракила би снебивајући се рекла: „Нека, нека понећу кући па ћу тамо презалогајити“. А код куће, знали су сви, ни залогаја није узимала.
11. април 1984. године
Пошао сам код баке Ракиле да осветим водицу за Васкрс. У дворишту стара нахерена полубрвнара, а до ње још једна мања кућица од набоја са једним одјељењем. Мало даље, стаја за овце. Пред вратима брвнаре стоји пијетао. За ногу му привезан канап, а за канап повећа мотка. „Не могу му ништа, дете, па сам га ето свезала. Мало, мало па оде у зијан. Да ли ћу дочекати Васкрс, да се деца искупе па да му пирнем у чорбу“, жали ми се бака. У кући старо огњиште. Изнад њега окачене вериге. О веригама виси котао. У углу квочка са осам пилића. Мали као грудвице снијега. Тек се испилили. Корак до њих мачка са троје љупких мачића. Тек што су прогледали. Не сметају једни другима. Чудно неко пријатељство.
У кући живи сама бака Ракила. Њеним птићима израсла крила и одлепршала у бијели свијет. Искупе се о благим данима. Ти ријетки тренуци када их види на окупу и када их погледом може миловати за мајку Ракилу су највећи празник.
6. април 1985. године
Ево ме поново у дому баке Ракиле. Васкрс је близу. Осветио сам водицу у Симовића шору. Остале су ми само двије куће: бакина и тетка Душанкина. Њихове куће су на крај села.
Пред кућом нема пијетла. Пријетње бакине се обистиниле. У сусрет ми долази старица. Иде полако поштапајући се.
“Помози Бог, бако!“
“Бог ти помого, дете“, отпоздрави бака, завуче руке у џеп од кецеље и пружи ми кутију са палидрвцима.
“Узми, попо, лањске си године заборавио кад си свећу палио. Узми да душу не огрешим“.
Пружих руку која задрхта, а уста ми занијемеше. Немадох снаге ни да се захвалим. Уђох у кућу. На столу све припремљено. Навукох епитрахиљ, ставих тамјан на жар у кадионицу а шибицом коју малочас добих од баке упалих свијећу. Иза мене бака Ракила шапуће молитву. Заврших молитву, поздравих се са баком, и пођох тетка Душанкиној кући. Поздравих се са укућанима и сједох. Моје неуобичајено ћутање прекиде тетка Душанка ријечима: „Нешто си ми карли, попо. Како си са здрављем, како твоји на дому?“
„Добро смо тетка Душанка, хвала Богу“, рекох и испричах шта ми се код баке догодило.
„Е мој попо, моје дете, да знаш само колико је пута она позајмљивала зрно шибице од нас да би ватру потпалила. Веруј да ни зрно из те шибице није узела. Така је она“.
Заврших молитву и пођох полако кући. Бакине ријечи: „Узми, попо, да не огрешим душу“, никако из главе да изађу.
Хвала ти Господе, што си нам даровао баке Ракиле. Док њих буде било и сунце ће гријати, прошапутах и зађох у Лазића поток.
20. мај 1985. године
Пођох да испратим баку Ракилу до њене вјечне куће. Започех опело, а са оближње расцвјетале џенерике огласи се птичји цвркут. Пјевале су све док је опело трајало. Никада ми ријечи пјесме: “Са светима упокој, Христе, душу слушкиње Твоје…“ нису тако звучале као тог прољећног дана над одром баке Ракиле. Вјерујте ми.
Пише: Јовиша М. Зечевић, свештеник
