Живот и смрт свештеника Стевана Трифковића, чувеног попа Стијепа: Симбол отпора сарајевских Срба

11.12.2022. 11:34
0
ИЗВОР: glassrpske.com

На Аранђеловдан 1902, прије пуних 120 година, у Сарајеву се одвијала једна од честих полицијских акција против угледних сарајевских Срба. На мети је, по ко зна који пут, био свештеник Стеван Трифковић, велики трн у оку тадашњих аустроугарских власти. Упорно су покушавали доћи до ма каквог доказа, не би ли га као велеиздајника стрпали на робију.

Одмах ујутру жандарми су блокирали протину кућу која се налазила у близини данашње Музичке академије у Пехливануши улици (од 1919 - 1994. Вука Караџића). Њих седам-осам је у кући започело грубу преметачину под командом чувеног србомрсца инспектора Линдеса и баш-муктара Мушка. Послије дужег бахатог претреса без резултата киптјели су од бијеса, посебно кад “нагазе” на неку од попових смицалица. Наиме, он је знао умотати провладин лист “Бошњак” и “добро га сакрити” и кад њушкала помисле: “Аха, ево га”, а оно фијаско. Прота би их тада исмијавао разним поспрдним упадицама. Трифковић је предострожно “опасне папире” држао код поузданих комшија, а повјерљиву пошту, сакривену у држаљима алатки, отпремао је преко “курира” Димша џамџије (стаклара). Најважнији документи били су ушивени у један широки појас, којим би се попадија Шимша опасала испод ћурдије чим неко покуца на увијек закључана врата.

И таман кад се чинило да ће полиција опет остати празних руку, пред кућом се зачуше гласни повици агента Тила, званог Црвенко. Жандарми потом у кућу уведоше свезаног ђака Мехмеда Делића, а Црвенко Линдесу предаде брошуру Муслиманске народне организације о безакоњу аустроугарске управе. Делића је то коштало мјесец дана тамнице “на 'љебу и води”, а поп је тврдио да му је све ово подметнуто. Зашто је Мехмед понио брошуру попу  накнадно ћемо објаснити.

Е сад, безбели да се оволика хајка на једног свештеника није дизала тек тако. У повјерљивом извјештају министру Калају 17. новембра 1897. стоји да је “Трифковић по злу чувен човјек због непријатељског дјеловања” (grösserbishen agent), а у другом рецимо стоји да му генерал Агапејев доноси повјерљива писма са Цетиња. Био је нека врста “државног непријатеља број 1” (дер стаатлицхен Орднунг аüссертс гефахрлицхес), а чиме је све заслужио тако висок ранг код власти, дуга је прича па да кренемо редом.

На зубу режима

Стеван Трифковић - Стијепо родио се 1858. године, 30. октобра. Породица му је тад живјела у селу Хреша надомак Сарајева, у којем се ускоро настанише и ту он заврши основну школу и Нижу српску реалку. Послије свршене Богословије, митрополит Сава Косановић га крајем 1883. рукополаже за ђакона, а потом и за свештеника. За пароха блажујског постављен је у јануару наредне године. Поп Стеван прво прегну да се изгради пространа школска зграда, која је освећена 13. октобра 1891. Одмах потом покрену широку акцију за градњу храма у Блажују и ту уложи све своје духовне и физичке снаге, ауторитет и везе. Ваљало је скупити велики новац који је премашивао скромне могућности његове пастве. Стотине и стотине кубика камена, шљунка, пијеска и дрвета допремљене су мобом. Сељаци су полетно радили, поготово кад би видјели попу да крајеве мантије задјене за појас и с њима заједно спушта трупце низ Игман или утовара камен на арабу. Енергичног Стијепу митрополит Ђорђе Николајевић постави у децембру 1892. за надзиратеља протопрезвитера сарајевског и одликова га црвеним појасом.

Међутим, како је почео оштро, без длаке на језику, јавно иступати против отровне језуитске пропаганде и Калајеве политике, режим га узе на зуб. То што му је руски конзул у Сарајеву Бакуњин кућни пријатељ као и чести одласци у Београд фактуришу му се као посебан гријех. Цијењен као патриота, јак на перу и још јачи на ријечи, Трифковић је у Београду стекао широк круг пријатеља и познаника, почевши од Николе Пашића, Стојана Протића, Јована Цвијића и проте Алексе Илића, до Љубе Давидовића и многих других.

Међутим, и поред све тајности, власти преко доушника сазнаше да је за градњу храма из Русије добио 25.000 рубаља. Пошто га не могоше ни трпјети ни купити, режим се свом жестином устреми да га сломи духовно и материјално, уз бацање љаге на његову част путем разних подметања. Калај је лично притискао митрополита Мандића да га рашчини. Овај се бранио да Трифковић није направио никакав црквени преступ, али најпослије “диже” га са парохије блажујске у јулу 1894, и тад Стијепо са породицом пређе у Сарајево. Наоружан тврдом вјером Христовом и огњеним родољубљем, тад одлучно “посједа ватрени положај” на бранику цркве и народа. Видно испољава резолутан антивладин став и сваким својим гестом поручује: “Ово је наше, идите кући”.

Бројну породицу која је остала без прихода издржава од  хонорара, пишући за разне листове. Са сином Владимиром, по Цвијићевој препоруци, за Српски етнографски зборник Краљевске академије ради двије капиталне студије: “Вишеградски Стари Влах” и “Сарајевска околина”, што му значајно подиже углед широм српства.

Некако у то вријеме захуктава се борба Срба за црквено-школску аутономију, јер су Аустроугари заузели оштар курс према српској цркви и народу. Отпуштају се и прогоне учитељи и свештеници, забрањују уџбеници и распуштају црквено-школски одбори, а намјесто њих постављају некакви комесари, често иновјерци. На основу конвенције из 1880. између Беча и цариградског патријарха, цар по својој вољи смјењује и поставља епископе. Гуши се српски језик и писмо. Митрополит Сава Косановић, под великим притиском власти, напушта катедру у Сарајеву, одбијајући да повуче своју Окружницу против католичке пропаганде. Српски прваци Глигорије Јефтановић, Коста Кујунџић, Војислав Шола и други снажно дижу глас у заштити српских националних и културних права. У овом тешком времену требало је збити редове и створити широк фронт отпора. Учесник тих догађаја прота Мирко Максимовић ће записати: “Свештеници националисти су имали видну улогу у цијелом овом покрету, а Стијепо Трифковић, прогнани парох блажујски, био је њихов главни представник”.

Заједнички отпор

Царској канцеларији у Бечу 5. новембра 1896. предат је меморандум у којем се износе све неправде према Србима и тражи црквена и школска самоуправа. Потписује га 14 највиђенијих српских представника, међу којима и поп Стијепо. Умјесто одговора започиње шиканирање српских првака који су материјално уништавани, скидани са функција, а многи и хапшени. Они нису устукнули већ су и даље чврсто слиједили прокламована начела. Ова борба се са великим одушевљењем брзо пренијела на све народне слојеве, а слике својих вођа Срби држе поред икона. У марту 1897. српски прваци лично цару предају други, а у мају 1899. и трећи меморандум са мање-више истим захтјевима. Међутим, репресалије не престају, па један мали број свештеника лијеже на руду режиму. Огорчени народ их бојкотује, не обавља код њих крштења и вјенчања, па ни опијела и сахране. Вође покрета 1898. односе патријарху Константину у Цариград приједлог новог црквеног устава, али се послије чак године бављења тамо, враћају необављена посла. Треба ли напомињати да је агилни прота - поп Стијепо све вријеме у епицентру ових збивања?! Његово писмо којим тражи дипломатску помоћ Русије стиже на сто моћном сенатору Побједоносцеву, којег су звали “други цар”. Потом га видимо у делегацији која поново 1902. походи патријарха у Цариграду.

На крају жестоке деветогодишње борбе, лед је на Дунаву почео да пуца 13. августа 1905. Цар потписује уредбу о српској црквено-просвјетној управи. Иако нису остварени сви жељени циљеви, ипак је извојевана значајна побједа. Срби су успјели остварити широко акцијско јединство и општи консензус око важних националних циљева. То је потврдило њихову политичку зрелост и озбиљан потенцијал за борбу која ће тек услиједити. За мање од деценије силна монархија ће пред Србима на Церу и Колубари подвити реп, а потом и научити, додуше касно, да батина има два краја.

У сам сутон 19. вијека и муслимани почињу свој аутономни покрет. Не измишљајући топлу воду, у потпуности преузимају српску матрицу борбе. Срби то искрено подржаше, нудећи им сарадњу, што ови у већини и прихватише. Поред блиских односа Глише Јефтановића и Али-бега Фирдуса, уз Мићу Авакумовића и друге и поп Стијепо упорно ради на тој слози и заједничком отпору “Швабама”. Он се често састаје са муслиманским вођама: Ужичанином Халилбашићем и Зилџом, те са Салихом Казазовићем, договарајући са њима форме политичког споразума и дјеловања. Једна група радикалних муслиманских ђака, која се састајала у хаџи-Шабановој кафани на Бентбаши, била је одушевљена српском одлучном борбом, а посебно ратоборним попом Стијепом. С њим су имали редовне контакте, а због бројних доушника конспиративно су га звали “Хоџа”. Отуда се у његовом дворишту нађе и млађани Делић са почетка ове приче.

У нашој бурној историји, ово се може сматрати најсвјетлијим периодом у односима Срба и муслимана. Власти су управо као од гује стрепиле да не дође до политичког приближавања муслимана већинским и бунтовним Србима, јер би тад у воду пала сва њихова политика и Калајев ступидни пројекат “босанства”. Зато брзо изазваше раздор, преко аграрног и других горућих питања.

Прошлост нас учи да двије стране најјаче спаја заједнички непријатељ. Камо среће да се и данас многи освијесте и увиде ко су им стварни непријатељи, тад би се друга прича овдје причала. Али не да пуста мржња и слугерањски менталитет према моћнима. Међутим, то је тема за неку другу причу.

Поп Стијепо је своју страдалну душу предао Господу 10. фебруара 1908, прерано у 50. години. Његово тијело није издржало све муње и громове који су га шибали 25 година, док га је породична трагедија кидала изнутра. За живота је сахранио деветоро своје дјеце, а кад му умрије и син Владан паде на постељу са које се више није дизао. Али и поред свега, његов борбени дух није био сломљен и на смрти је, сијевајући очима, говорио пријатељима “не било вам просто ако Швабе не истјерате из Босне”.

Сарајево је достојно испратило овог духовног вођу и великог борца. Све српске новине су донијеле читуље и надахнуте некрологе, “Босанска вила” 20.2.1908, не без патоса, између осталог пише: “Велика су и многа његова дјела, свијетла и узвишена као што бијаше и дух његов, ... Сви ронимо горке сузе за тако вриједним и ријетким свештеником, за мудрим и узвишеним вођом народним, за тако даровитим политичким и књижевним радником, ...”

Споменик

Разна патриотска друштва и организације брижно су чувале успомену на попа Стијепа у виду помена свечаних академија и сл. У Сарајеву је 7. новембра 1932. одржан низ патриотских манифестација, обиљежавана је годишњица уласка српске војске у град, а значајан чин је био откривање споменика свештенику Стевану Трифковићу, који је подигла Добротворна задруга Српкиња, а помогоше и Братство Светог Саве, Црквена општина сарајевска и Удружење православних свештеника. Споменик је урађен у Суботици по нацрту архитекте Смиљанића у виду масивног гранитног блока који симболизује громадни дух и карактер попа Стијепа. Уз присуство митрополита Петра (Зимоњића) освећење је обавило седам свештеника праћени хором “Слоге”. Самом чину је присуствовао велики број угледника који су у својим говорима истакли грандиозну улогу попа Стијепа у великим данима борбе за црквено-школску аутономију.

Доушници

Режим је у БиХ створио праву војску шпијуна, жбирова и доушника који су били његове уши и очи. Нису се бирала средства да се “уклоне непоћудни елементи”. Занимљив је случај собарице у сарајевском руском конзулату, коју је по бефелу (наредби) завео један млађи агент. У одсуству конзула Бакуњина, заљубљена гуска га упусти у конзулат, гдје он покупи неке повјерљиве папире, од чега је забољела глава многе угледне Србе, па и попа Стијепа Трифковића.

Пише: Драган Мијовић

Коментари 0
Повезане вијести
Шеховац: Истражити колико је живих чија су имена уклесана у Поточарима Шеховац: Истражити колико је живих чија су имена уклесана у Поточарима
Владика Теодосије: Срби свједоче да могу постојати у тешком времену Владика Теодосије: Срби свједоче да могу постојати у тешком времену
Годишњица убиства Зорице Дивчић Годишњица убиства Зорице Дивчић
Најчитаније
  • Апел грађанима у Источном Сарајеву: Чувајте се змија!
    8h 49m
    3
  • Прича о мртвој драгој – Ленка Дунђерски и Лаза Костић
    14h 3m
    0
  • Сутра прекид електричне енергије у Источној Илиџи
    4h 34m
    1
  • Брат министра БиХ Војина Мијатовића насмрт претучен у Београду
    12h 52m
    0
  • Милица Боровчанин ученик генерације СШЦ „Василије Острошки“
    10h 31m
    4