Ово није само моја побједа, ово је побједа свих нас у Универзитетеском Клинчком центру у Бањалуци, посебно одјељења хематологије, јер се судбина поиграла да од медицинске сестре на том одјељењу постанем пацијент, започиње причу Бањалучанка Сандра Савић, која је недавно побиједила карцином.

- Докторка Јадранка Мирјанић, начелница хематологије, спасла ми је живот најмање десет пута. Наша борба је трајала девет мјесеци, уз безброј компликација, али она је сваку препознала и одмах рјешавала. Наравно, ту је цијели тим из шок собе на челу са докторима Ракановићем и Едитом, као и абдоминални хирург Зоран Аничић и торокални хирург Велибор Симетић. У суштини, све су то добри стручњаци, али прије свега добри људи – каже Сандра, објашњавајући да ову своју тешку причу с разлогом започиње именима својих колега без којих данас, како каже, не би ни била са својом породицом.

А све је почело само два мјесеца након порођаја. Случајно је напипала чвор на врату који је био непомичан и безболан, а велики. Као здравствени радник, у старту је била свјесна да то није добар знак.

– Одмах сам се посавјетовала са докторима и кренула на претраге и анализе. Сазнајем да имам карцином, тачније, агресивни нон хочкинов лимфом. Нажалост, био је већ у четвртом стадијуму и захватио је многе органе – присјећа се Сандра.

Признаје да се тешко и присјетити спознаје о тешкој болести и озбиљној дијагнози, али и страха од неизвјесног исхода. Ипак, како каже, није себи допустила да психички падне, јер је знала да ће из свега изаћи као побједник.

– Кад су ми саопштили да дефинитивно имам озбиљно обољење, изврстан хематолог, докторица Татјана Дрљача ми је рекла – нема постављања питања “зашто ја” или “зашто баш мени“. Држала сам се тога, нисам дозволила мислима да оду на ту страну – напомиње Сандра.

Заправо, њене су мисли углавном биле на некој другој страни, јер је код куће имала малу Машу која ових дана пуни годину дана.

– Она је била моја најслабија тачка, али ми је и давала највише снаге. Имала сам прави разлог да се борим. Тешко ми је било што смо раздвојене, али знала сам да је у најбољим рукама и да јој ништа неће фалити. Најтеже ми је било у моментима када дођем кући и немам снаге да је узмем, да се поиграм с њом или да је нахраним – прича Сандра.

Сада жели да, када се врати на посао, кроз свој примјер покаже пацијентима да се могу изборити и вратити нормалном животу.

– Сматрам да сам кроз ову болест много ојачала, јер ме она научила колико вриједи живот, колико вриједе ситнице. Нажалост, сви смо такви – толико тога вриједног имамо, а чини нам се да се све то подразумијева. Треба да постанемо свјесни да живот може да се окрене за један дан и да морамо цијенити сваку секунду – каже Сандра.

Шта сад планира? Да настави тамо гдје је стала, богатија за тешко искуство, али и сазнање да су јој, осим супруга и мајке, много помогли и пријатељи, па, и до јуче, непознати људи, пише БЛ портал.