Босна и Херцеговина је "заузела" мјесто друге најкорумпираније државе у Европи, речено је Фени из Transparency Internationala у БиХ, на молби да прокоментаришу како је година која је на измаку протекла са аспекта борбе против корупције.

Наиме, према налазима Индекса перцепције корупције, који анализира перцепцију корупције у јавном сектору, те позиционира 184 земље на основу 13 независних студија и анкета стручњака и пословних субјеката, Босна и Херцеговина је започела 2025. годину са најгорим резултатом у посљедњој деценији.

Босна и Херцеговина је забиљежила значајан пад резултата и налази се на 114. мјесту од 180 земаља свијета, те је заузела мјесто друге најкорумпираније државе у Европи.

Босна и Херцеговина овај резултат "остварује" захваљујући томе да дјелује као држава у којој постоји привид демократије и у којој је нарушен интегритет изборног процеса.

Странке на власти све отвореније користе праксе нетранспарентног финансирања кампања те манипулишу правилима изборног процеса куповином гласова, застрашивањем и злоупотребом јавних ресурса. Овоме смо свједочили у кампањи 2024. али на пријевременим изборима у Републици Српској 2025.

Такође, битна замјерка се односи на правосуђе у Босни и Херцеговини, које је изложено политичком притиску, због чега углавном није способно да процесуира и санкционише јавне званичнике који злоупотребљавају свој положај.

- У овој години наши доносиоци одлука нису успјели да донесу два кључна закона у области правосуђа која се очекују, а приједлози који су тренутно у оптицају не испуњавају препоруке Венецијанске комисије првенствено о мјерама за спречавање сукоба интереса, транспарентности, независности и борбе против корупције. Па чак ни постојеће одредбе о имовинским картонима и интересима у правосуђу се не примјењују досљедно - кажу из Transparency Internationala за Фену.

Сама правосудна заједница се умногоме успротивила овим процедурама и тражила преиспитивање истих пред уставним судом те заштиту личних података. Од правосуђа се очекују конкретне мјере на сузбијању корупције и организованог криминала, али таквих неријешених афера је у нашем друштву у 2025. било много, а оно што их карактерише је да су све вишемилионске. На њих правосуђе "гласно шути".

- Све је некако почело са 'Виадуктом' због ког смо изгубили више од 110 милиона марака, а ову годину завршавамо са губитком још око 240 милиона КМ. За откуп властитих природних богатстава од руског олигарха Рашида Сердарова. Узмемо ли при томе извјештај Правобранилаштва БиХ од прије неколико мјесеци које је на захтјев Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ процијенило да нам пријете међународни спорови чија укупна вриједност премашује милијарду КМ, ситуација се не чини уопште блистава, поготово јер је ријеч већином о концесионим уговорима у којима друга страна апсолутно није извршила своје обавезе - наводе из Transparency Internationala.

Будући да је ријеч о експлоатацији природних добара, треба подсјетити да је закључак Transparency Internationala, као глобалног покрета, да корупција све више утиче на способност држава и друштава да заштите животну средину и активисте које се боре за њено очување.

Већи степен корупције примјетан је у државама са слабијим мјерама заштите животне средине, гдје прописи, ако и постоје, не могу да се спроводе на адекватан начин. Разлог томе је корупција која подрива институције задужене за регулацију и надзор над животном средином.

- Ми томе свједочимо свакодневно у свим градовима и мјестима широм Босне и Херцеговине гдје је посљедњих мјесеци ваздух толико нездрав да се не препоручују изласци из затворених простора за бројне осјетљиве групе друштва. Бројне афере које су потресале бх. јавност су остале без институционалног одговора, што и не чуди, јер БиХ функционише као хибридни режим у којем су демократске форме и механизми одговорности формално успостављени и то само дијелом, али је функционисање све четири димензије – демократског процеса, процеса доношења одлука, система одговорности и расподјеле јавних ресурса, снажно условљено партикуларним интересима - појаснили су.

Политичке партије као кључни генератор неправилности и заробљавања институција остварују ефективну контролу над дистрибуцијом јавних ресурса чиме релативизују функционалност кључног механизма политичке одговорности – изборног процеса, а процес доношења одлука остаје суштински неинклузиван, без утемељења у стратешком приступу и у врло ограниченој мјери поткријепљен показатељима те неријетко представља пуки формалнопроцедурални оквир за трансмисију партикуларних интереса политичких партија у формалне одлуке.