Значи, Војиславе, за вас је и друг Тито аналфабета? Јесте. И он, и сви други, који неће да знају за три слова БОГ?”

Наведено питање је изрекао скоро пријетећим тоном главни јавни тужилац за Босну и Херцеговину Чедомир Мијовић, а човјек којем се обратио као Војиславу и који му је још пркосније одговорио био је нико други до владика хвостански Варнава Настић. Тај дијалог  се одигравао у Сарајеву једног фебруарског дана 1948. током монтираног судског процеса, боље речено судске фарсе поменутом епископу Српске православне цркве. Предсједник Окружног суда за град Сарајево Машан Радоњић је предсједавао кривичном вијећу у саставу: Саво Нинковић и Миле Торовић. Они су владици 1. марта 1948. изрекли срамну пресуду од 11 година тешке робије са принудним радом због “злочина издаје, помагања терористичких банди, слабљења економске и војне моћи земље, непријатељске пропаганде и шпијунаже у корист Англоамериканаца.”

Докази на којима се темељила оптужба, а потом и речена пресуда, да нису били тужни, били би крајње смијешни. “Савјесни појединци” нису дангубили, даноноћно су доносили аброве “шта је поп рек'о”. Сувише глупи да схвате његово умно излагање, а довољно зли да то наките како би њихова дојава изгледала што важније па је мало рећи да су те фабриковане оптужбе биле само неосноване,  већ и крајње идиотски формулисане. Но, таман посла да је неко тим важним друговима, који још са машинкама улазе у државне институције смио то приговорити. Њихово показивање моћи и надмености имало је у себи и јаку дозу неке деструктивне страсти, јер зло и насиље које су проводили у револуционарном, побједничким заносу схватали су као неко узвишено послање у стварању новог свијета и човјека.

Владика је између осталог оптуживан да је наводно говорио против електрификације села, јер ће то упропастити српску младеж, а он је у ствари говорио о томе како је свјетлост Божије истине народу још потребнија и важнија, јер се њом растјерује духовна тама и та енергија не покреће машине, већ душе људи. Слично су извртане и његове ријечи о аналфабетским курсевима када је говорио да је још важније људе описменити јеванђеоским словом и ријечју, за шта се црква залаже.

Оптужбе

Оптужбе за шпијунажу у  корист западних сила доказиване су тиме што је у кућу примио возача који је довезао помоћ УНРА у Сарајево, а своју сестру Добрилу и још неке учио енглески језик да би могли дочекати Англоамериканце. Оптуживан је чак и да сарађује са усташким одметницима попут Ивана Чондрића због обарања народне власти.

Послије исцрпљујућег даноноћног исљеђивања без сна, са бруталним мучењем, не једући ништа од затворских сплачина сем по неку корицу хљеба, владика је био блијед ко крпа. Иначе ситан човјек, личио је на духа, око чијег се мршавог тијела усукивала једна изношена, веда, тамносмеђа мантија. Ваљало је остати при чистој памети поред толиких подметања и шиканирања. Но и поред тога у његовом погледу је горјела ватра истине и отпора не дајући се ни за тренутак импресионирати ни уплашити, остајао је хладно миран и достојанствен, одлучно одбацујући све измишњотине некаквих лажних свједока. То је до бијеса доводило тужиоца, али и наручену публику, која би повремено гракнула: “Смрт мантијашу,  издајнику и страном шпијуну!” Народ је тадашње судове описао ријечима “двојица без душе, трећи без главе”.  И штампа се тих дана, посебно “Политика” и “Борба”, пљувањем и харангом бијесно обрушавала на овог часног човјека.

Партија, на челу са Генсеком Брозом и његовим скутоношама, крваво се обрачунавала са свима који су мислили и говорили другачије, јер није било довољно само побиједити класног непријатеља, већ га је требало и потпуно уништити. На правосудне функције су постављане разне улизице и каријеристи, којима су морал и част били врло слаба страна, такви су брзо препознати са дедињског пантеона као људи који се неће много освртати на кодекс судске етике, већ ће по партијском задатку “ребнути” кога треба и колико треба. Јер, шта ће нам судови ако власт (читај компартија) не може преко њих уништити тамо неке елементе, који не воле наше друштво и не кличу и не аплаудирају нашим најодговорнијим друговима. Па зар им није бравар маршал поручио да се “не треба увијек држати закона као пијан плота”.  А када је већ Калигула могао поставити свог Инцитата за сенатора, што  и он, као црвени император, не би могао у судове постављати кога му воља, пазећи посебно на подобност оних у већим градовима.

Пресуде и висине казни за важније случајеве су доношене и прије самог суђења. Обично би послије консултација са Београдом шефови тајне полиције, строгог израза лица, са косом високо зализаном уназад, у некој полумрачној задимљеној соби, пљуцкајући дуван из љутих цигара на исљедни предмет, поред плавих штембиља и оних смеђих од филџана кафе, стављали и посебну шифру, знану главним тужиоцима и судијама. Један од оних који су у Сарајеву тих година “и везали, и дријешили” био је шеф Озне за Босну и Херцеговину, а потом и министар унутрашњих послова Угљеша Даниловић.

Степинац

Но случај владике хвостанског они умнији су одмах ставили у корелацију са случајем “Степинац”, јер још раније је уочена пракса руководства КПЈ да се вјештачки ствара симетрија између “непријатеља из реда српског и хрватског народа”. Тешка је мрља на Брозовој политици стављање у исту раван православног свештенства, којих је 517 убијено у рату, са католичким прелатима, од којих су неки лично чинили крваве злочине над српским цивилима, уз благослов већине тог клера. Све је било срачунато на релативизацију велике одговорности цркве у Хрвата и њеног надбискупа, генералног апостолског викара усташке војске, која је у смрт послала око милион Срба. Крајњи је цинизам и нељудскост третирати на исти начин мученичког епископа Варнаву, чији је сав гријех био вербални бунт против безбожничке идеологије комуниста, док је Степинац имао доказане везе са директним извршиоцима злочина, чак и послије рата, а чувао је и њихову архиву. Шта рећи за кардиналов гријех у покрштавању 250.000 Срба, за које он пише папи Пију 12. да се моли за опстанак НДХ, како се они не би вратили у православље. Но упркос томе Броз је знао господина Алојзија назвати телефоном у затвор и са њим подуго разговарати, док су владику Варнаву у затвору посјећивали батинаши Удбе, послије чега би остајао у локви крви. На крају Степинац доби 16, а Настић 11 година затвора. Вјероватно би владика добио доживотну робију да је имао само пет одсто кардиналове кривице.

Владика Варнава је крштен као Војислав Настић када је рођен прије 110 година, 31. јануара 1914. у америчком граду Гери, на обали великог језера Мичиген, недалеко од Чикага.  Бројна колонија Срба радила је у тамошњим челичанама и другој индустрији. Ту је одрастао и двије године старији Младен Секуловић, прослављени холивудски оскаровац Карл Малден, а ту ће своје посљедње дане провести и кнез српских пјесника Јован Дучић. Војиславов отац Атанасије и мајка Зорка, рођена Лаковић, одлучише да се са дјецом раних двадесетих врате у своју ослобођену земљу у састав Краљевине СХС, односно Југославије. Атанасије у строгом центру Сарајева, недалеко од Народног позоришта сагради кућу на адреси Краља Петра бр. 64 (тел. 37-55) и у њој отвори врло угледан ресторан, зван “Американац”, који је све до данашњег дана остао култно састајалиште Сарајлија.

Млађани Војислав с великим маром и одличним успјехом ту заврши основно и гимназијско образовање, истичући се општом културом и познавањем више страних језика, те врхунским свирањем виолине. Његов отац, као искрено религиозан човјек, посјећивао је значајне вјерске скупове широм земље и био познат црквени добротвор. Он у Скопљу свог сина представи владици Николају Велимировићу којег је одраније познавао.  Том приликом Војислав изрази жељу за монашким животом, но свети владика препозна у њему високе моралне и интелектуалне квалитете и упути га да прво заврши Богословски факултет у Београду, јер била би штета да такав небрушени дијамант заврши као прост монах. Студент Настић био је један од најбољих, па успјешно и у року заврши студије 1937. По повратку у Сарајево одмах је постављен за катихету (вјероучитеља) у Државној гимназији и Учитељској школи. Због своје  доброте скромности и интелекта ускоро поста омиљени духовни вођа младих сарајевских Срба. Поред тога, у очев ресторан је стално доводио градску сиротињу на бесплатан оброк, помажући их и на друге начине. Одбојност ка материјалистичком световном животу коначно потврди одласком у манастир Милешеву, гдје са именом Варнава прими монашки постриг руком митрополита Петра Зимоњића, страдалника од усташке руке, потоњег светог Петра Дабробосанског.

Павелић

У том отпоче и Други светски рат, који проведе у најтежим околностима са својим суграђанима. Средином рата Анте Павелић шаље по њега и у Загребу му нуди мјесто поглавара некакве хрватске православне цркве, увјеравајући га да ће се тако побољшати положај Срба и НДХ. Но Варнава га глатко одбија, не желећи газити канон своје свете цркве и гнушајући се да као Божји човјек прави некакве споразуме са тим ђаволовим шегртом. Усташе су до тада, уз звјерско мучење, већ убиле тројицу владика СПЦ, а двојицу крвнички мучили, од чега су и они ускоро подлегли, док су шестог депортовали у италијански логор. Не зна се зашто је поглавник баш Варнави дао речену понуду, ваљда је мислио да ће млади школовани јеромонах, већ познат са своје бриге за угрожене, примити ту “част” да би помагао српске невољнике. Знајући за то, а и за његов велики углед код сарајевских Срба, и комунисти га крајем рата врбују да јавно подржи њихов покрет, попут неких отпадника у мантији. Тај апсурд би за њега такође био раван издаји, јер како подржати оне који јавно кажу да се боре против Бога и који су током рата убили преко 200 српских свештеника.

Послије рата, као протосинђел Варнава, опслужује двије сарајевске парохије, чија страдална паства сад бијаше изложена поратној немаштини, али и притисцима комунистичких власти. Као силно оданог војника своје цркве, на Преображење 1947. патријарх српски Гаврило га хиротониса за свог викарног епископа (хвостанског), са службом у Сарајеву код администратора епархија Дабробосанске и Захумско-херцеговачке. Тај чин је примио у београдској Саборној цркви, пошто су власти забраниле хиротонију у Сарајеву, јер би се окупио велики број вјерника због Варнавине популарности. Будући одлучан да се бори против комунистичке идеологије, коју је доживљавао као духовног архинепријатеља, од којег мора спашавати душе својих вјерника, владика је знао коју ће цијену за то платити. Он ће тада у својој пастирској бесједи то и наговијестити: “Висока част Христовој цркви значи и високу жртву. (...) Епископство је голгота, јер епископ мора истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота”.

Непоколебљив у вјери и својој архијерејској мисији, он у Сарајеву поче дизати глас због прогона невиних људи, гушења вјерских слобода и других људских права. Власти одмах одлучише у коријену сасјећи тог неугодног опонента, који им успут дође и као наручен ради пандана за случај “Степинац”. Тако он већ на почетку архијерејске службе бијаше ухапшен  25. децембра 1947. Одмах је подвргнут тешком мучењу, не би ли признао раније поменуте монструозне оптужбе, које на крају доведоше до процеса и напријед речене срамне пресуде. По њеном изрицању он у судници рече: “Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили. Жао ми је само што се у мом народу налазе безбожници који вребају и у замке хватају људе”.

Владика је под сталном тортуром издржавао казну у Сарајеву, Стоцу, Зеници и Сремској Митровици. У Зеници му скинуше мантију и послије бријања га смјестише у злогласну ћелију бр. 13 за најтеже случајеве. Бројни свједоци су са поштовањем тврдили како је владика послије свих мука остао чист, чврст и достојанствен, па га затвореници сматраше светим човјеком. Власти дођоше на идеју да би се приликом пребацивања затвореника у Сремску Митровицу возом могао изрежирати један “несрећан случај” и тако се ријешити многих, прије свих, владике Настића. Тако 28. априла 1951. свезаше 40 осуђеника по двојицу и укрцаше у специјални вагон. Владичин парњак у ланцу бијаше неки фратар Хргић. У станици Славковци тај вагон је ископчан и остављен  на главном колосијеку “да чека” налет теретног воза. Удар је био страховит, уз заглушујући тресак људи су испадали из скршеног вагона. На мјесту погину велики број осуђеника, док су остали лежали поломљени около. Варнава је тешко страдао са преломом руке и обје ноге. Спасио га је случај, јер му је са Хргићом било одређено мјесто на челу вагона који је примио најжешћи удар, но ту клупу за себе узе капетан милиције Ђорђо Чајић, гдје ће остати потпуно смрскан. Чудно, сви повријеђени милиционери спроводници, њих пет, били су Срби: Божо Михајловић, Стево Миљановић, Бранко Лазаревић, Стојан Јовановић и Милан Шево. Окупљени народ хтједе помоћи рањенима, но то милиција не дозволи, док не дођоше агенти Удбе. Касније су у камиону под церадом Варнава и други рањеници труцкани до митровачке, па онда затворске болнице, да би владику послије запрегом вратили у Градску болницу, гдје је лијечен седам мјесеци.

Након каквог-таквог опоравка црква некако измоли власти, које га привремено отпустише у кућни притвор, под условом да буде пензионисан, на шта га Свети архијерејски сабор и разријеши дужности викарног епископа. Полиција му је одређивала и мијењала мјесто боравка у манастирима Ваведење, Гомионица, Крушедол и на крају Беочин. У кућном притвору провешће укупно 12 година, све до своје смрти. Оперативци Удбе су га често посјећивали и у његовој келији чак и физички “убјеђивали” да напише изјаву о свом слагању са званичном политиком. Но све им је било узалуд, па коначно одлучише 12. новембра 1964. да се на тај случај стави тачка. Одмах послије Варнавиног повратка у манастир Беочин из Новог Сада, гдје је ишао до зубара, он поче да се презнојава, кочи и грчи. Све је трајало кратко и владика своју мученичку душу предаде у крило Господу са само 50 година живота. Не треба бити претјерано бистар па закључити о чему се ту радило, јер је и млади професор Богословије у Призрену Марко Видицки у то вријеме такође отрован код зубара. Њему дође главе писање о недјелима комуниста.

Епископ хвостански Варнава је сахрањен у манастиру Беочин, а опијело су предводили патријарх српски Герман, епископ рашко-призренски Павле (касније српски патријарх) те епископи сремски Макарије и славонски Емилијан, уз саслужење више свештеника. Почивши владика је 2004. уписан у именослов светитеља Српске православне цркве као Свети Варнава Исповједник, који се празнује сваког 12. новембра.

Витез у мантији

Срби Источног Сарајева, на челу са парохом Бошком Тошовићем, су своме суграђанину светом Варнави Исповједнику посветили  храм на бријегу Врањеш, који су почели градити 2008. године. Овом светитељу су посвећени и новосаграђени храмови у Беочину и Новом Саду.

Протосинђел др Стефан Чакић је овако описао светог Варнаву: “...Био је витез у мантији. Једна изузетна личност несаломиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб, какав се ретко рађа. Искрени и верни архипастир цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота.”

Аутор: Драган Мијовић