Најновији турски историјски филмски спектакл “Турци иду мачем правде” појавио се у биоскопима у тој земљи, а биће приказан и широм свијета. Антијунак филма Краљ Лазар у филму се куне да се неће смирити док не попије крв из лобање султана Мехмеда, у чему му помажу главни витезови – Милошевић и Караџић.

Турци су у филму приказани као поштени и морални, “вјерни правом Богу Алаху”, и они се овдје боре против тиранина Лазара, који у походу да створи Велику Србију заробљава жену покојног оца султана Мехмеда Мару Бранковић и Мехмедове коњичке војнике Аканџије.

Радња је смјештена у 15. вијек, иако нема никаквих реалних додирних тачака са стварним догађајима у том историјском тренутку.

Филм на специфичан начин описује “краља Лазара” као крволочног освајача жедног крви султана Мехмеда Освајача.

Као Лазарови главни сарадници приказују се витезови Милошевић и Караџић, што открива и пропагандну намјеру аутора да са познатим презименима из савремене историје Србије и увреженим парадигмама прикаже “крволочну природу народа”.

На крају филма долази до одлучујуће борбе гдје “правда побјеђује” – Турци ослобађају Мару и заробљене Аканџије, а “краљ Лазар” губи битку.

Очигледно је да режисер филма у овом случају мислио на деспота Лазара Бранковића, будући да је он владао Србијом у вријеме Мехмеда Освајача. Оно што говори историја јесте да је Мехмед Освајач у периоду на који се овај филм односи кренуо да покорава преостале хришћанске државе на Балкану, а у филму је све обрнуто – то ради “краљ Лазар”.

Даље, права, а не турско-имагинарна историја, каже да је Мара заиста била једна од жена турског султана Мурата Другог, од кога је добила области око Дубочице и Лесковца. Након смрти њиховог оца Ђурђа Бранковића због сукоба са братом Лазаром побјегла је код Мехмеда Другог, који јој је дао имање у мјесту Дафни у Грчкој, гдје је живјела и помагала путницима на путу до Свете Горе и пружала им одмориште. Помагала је и брату Гргуру, ујаку Томи Кантакузину и Лазаревој удовици Јелени. Колики је њен утицај био види се из тога што је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха.

Писац Владимир Кецмановић каже за Спутњик да је овај филм производ потребе да се спере историјска кривица Турске:

– Они су петсто година чинили злодјела на овим просторима. Увођење ликова из новије историје показује који је смисао или један од кључних разлога кампање која се води против Срба од деведесетих година до данас. Разлог је да се измисле српске кривице у новије вријеме и да се на тај начин покрије вијековно злодјело које је чињено над нашим народом.

Кецмановић додаје да се слична ствар десила покушајем ревизије Првог свјетског рата и улоге Гаврила Принципа 1914. године, а да се сада иде у новију историју, на један мање озбиљан и мање смислен, али ништа мање опасан начин.

Историчар и академик Љубодраг Димић објашњава да турска историографија већ пола вијека покушава да наметне једну нову слику турских освајача на Балкану. У томе им помаже Институт за изучавање турске историје у Истанбулу.

– Оно што је карактеристика тог Института и цијеле те акције је да он располаже огромним средствима. Та средства се користе за отварање катедри за турску историју у свијету и њима се школују млади кроз стипендије. Такође, у Истанбул се доводе историчари из цијелог свијета који тиме постају обавезни на неки начин да прихвате политичке, а не научне ставове својих домаћина финансијера – каже Димић.

Према његовим ријечима, Турци издвајају неколико десетина милиона долара годишње како би отварали катедре за турску историју, на којима не раде турски, већ професори са запада који су прије тога кроз стипендије задужени да пројектују једну уљепшану слику историје Турског царства.

– Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена дјелатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим је друга ова врста ревизије којој је претпостављам посвећен и овај филм, а то је ненаучна ревизија за коју увијек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси – сматра Димић.

Димић додаје и то да је чињеница да Турска, упркос бројним политичким проблемима које има, покушава да врати имиџ снажне силе, и то не само регионалне. Покушава и да шири туркофилмску свијест на простору од Кинеског зида до Беча.

Поводом увођења ликова Караџића и Милошевића у филм, Димић каже:

– То је све друго осим умјетничка слобода. То се упечатљиво урезује у свијест неуког гледаоца на Западу који мисли да, на основу два три стереотипна податка која су му се негдје закачила у малом мозгу, може да извлачи паралеле у историјској вертикали која окупља више од пола миленијума.