„Крштен си, миропомазан си, освећен си…“

Док му је лаганим покретима пешкира прелазио преко чела, образа, немирних ручица, у трновском храму Светог великомученика Георгија отац Недељко приводио је крају обред крштења и присаједињења Светој Цркви новокрштеног младенца.

Јовањдан. Двадесети јануар 1991. године.

Отац Неђо је стајао испред храма са крстом у руци. Мантију му је завитлавао ледени сјеверац са Трескавице.

- Ајте, улазите у цркву да нам се он не смрзне, благосиљао је крсним знаком кума који је управо улазио у храм носећи у наручју тромјесечно дијете.

Малишан је био ушушкан и заштићен од оштре јануарске зиме.

- Да узрасташ у висини раста Христовог - почео је своју бесједу након обављеног Светог крштења отац Недељко - и да ходиш стопама заповијести Његових.

Његову бесједу надјачавао је дјетињи плач разголићеног, до голе коже, управо постриженог и крштеног у име Оца и Сина и Духа Светога младенца.

- Ајде, ајде, нека плаче мало, неће се прехладити овдје сигурно!

- Оче Недељко! Недељко! Неђо!

Замишљен, није ни регистровао да га већ неколико пута гласно са прага парохијског дома дозива попадија.

Стајао је испред храма. Замишљен.

Негдје је гледао у даљину, у висове Трескавице. Није осјећао хладноћу. Вјетар му је натјерао сузе у лице и дјечачко руменило у образе. Гледао је непомично. Ослушкивао.

Одједанпут, као да из правца Трескавице фијукање вјетра и хучање планине замијенише неки други звукови. Јасно је, чини му се, чуо некакав злокобан ехо из Трескавице. Однекуд му је познат тај призор и громогласни ехо.

То је слушао у Задру на војном полигону.

Уплаши се од виђења које му је све више и више бивало јасније и ближе.

- То су звукови артиљерије и минобацача, рече сам себи, не помичући усне нити скидајући поглед са зуба Трескавице.

Сад већ јасно чује.

Однекуд вјетар нанесе и смрад барута. Благоухани мирис тамјана који се ширио из храма наједанпут замијени некакав опори смрад сагорјелине.

Као да је на згаришту.

- Недељко! Побогу, зар не чујеш колико те зовем!

Попадија је већ била испред њега.

Већ касниш на славу код Веља, требаш колач да им сијечеш! Шта си се замислио.

Ништа јој није одговорио.

То је зачуди.

Не зна га таквог. Петнаест година су већ у браку. Заједно дијеле сваку муку и терет који се испријечи пред њих. На свако искушење одговарали би усрдном, заједничком молитвом. Одгонили би смутљиве облаке који су се надвијали над њима.

Овај пут, Неђо је само ћутке ушао у парохијски дом. Узео је босиљак, вино, крст и требник, ставио у торбицу и изашао.

Попадија ништа није говорила. Било јој је чудно што оде без да ишта каже. Никад то до сад није радио. Но, још чудније јој би то што га је видјела онако замишљеног, залеђена погледа, пред храмом.

- Можда је имао неку тешку исповијест послије службе па размишља о томе“, нагађала је. „Можда је само уморан.“

Сам је на парохији. Даје се сваком парохијану максимално, не штедећи себе ни у чему.

Добро га је познавала.

Негдје у дубини душе потискивала је заправо онај прави осјећај који је имала. У срцу јој је навирао неки чудан страх. Није га до сада никад осјећала.

Отишла је у храм, стала пред Богородичину икону и молила се…

- Ово не слути на добро. Јефимија, молим те, пакуј дјецу и иди. Ја ћу остати овдје. Заклео сам се Богу да ћу и у добру и у злу, учен примјером Светог Петра митрополита дабробосанског, остати са народом, па како мени, тако и њима!

Попадија га је гледала у невјерици.

Онај страх који је осјетила о Јовањдану, а о коме чак ни њему ништа није говорила, сем Мајци Божијој пред иконом у храму, сад је био јаснији, увјерљивији.
Оприсутнио се. Оживотворио.

- Ти иди!

Недељко је опет поновио Јефимији да иде из Трнова јер је знао шта се спрема.
Сјетио се оних туробних мисли послије крштења испред храма.

Одјекивали су, сад већ у стварности, негдје у даљини пуцњи, одбијајући се смртоносним ехом од камене косине Трескавице. Опори смрад паљевине све више је осјећао.

Ни слутити није могао да ће крштење које је обавио о Јовањдану бити можда једно од последњих у храму прије него што опори смрад гарежи замијени благоухани мирис тамјана.

Ни у најгорим кошмарима и сновиђењима није могао да види да ће воштани пламен кумовске свијеће замијенити паклени пламени језик који гута жртвеник, престо и свети иконостас.

Није могао да помисли да ће крштење које је недавно обавио бити његов последњи обред.

Коленопреклоно, сам, у тишини, у храму, отац Неђо се молио Господу да њега и његов народ мимоиђе чаша страдања.

Ноћ је поодмакла, а дан се приближио.

Званично, почео је ратни сукоб.

Са свих страна долазиле су ужасне вијести. Редом, као кула од карата, у туђинске руке падала су околна српска села.

Из Ледића и Пресјенице дошле су вијести да су, на најгори могући начин, ножевима и маљевима, убијени Недељкови дојучерашњи парохијани.

Обруч око Трнова се стезао.

Било је само питање не дана, већ сата и минута када ће се обзнанити Недељкова сновиђења о смрти, страдању и прогону.
Никуда није хтио са своје парохије.

- Ја сам свештеник. Не могу да их напустим. Први сам међу њима. Крстио, вјенчао, славске колаче сјекао, поучавао и исповиједао, радовао се и туговао са њима — како да их сад у овој несрећи оставим? Не могу.

Сам са собом је разговарао.

Не само да их није желио напустити, већ је неустрашиво, свјестан опасности у коју се упушта, улазио у само гротло ратног пакла са намјером да из дубоко опкољених села извуче преостале парохијане и пребаци их на слободну територију.

Сриједа, десети јун 1992. године.

Пендичићи. Јутро. Негдје око једанаест сати.

Пропадавала је љетна киша. Иако је било љето, подно Трескавице, чим се надвију црни облаци, изгледало је као да ће снијег. Температура се знатно спустила. Било је неугодно хладно за то доба године.

-  Предај се!

Повишеним тоном, али са неким трепетом у гласу, поприлично дрско, иако га је добро познавао, обрати му се војник са аутоматом у руци.

- Пуцаћу!

Још оштрије му рече.

- Поступај по наређењу!

Као да је на некаквој показној вјежби, војник је декламовао војне наредбе.
Почео је претрес возила. Заједно са оцем Неђом била су још три његова парохијана. Заједно са њим из околних српских села извлачили су српску нејач.

- Извади све што имаш у џеповима и стави руке на хаубу! И ти, и ти, попе! Ништа ме не гледај!

Прилазећи из војног пуха, старији војник изда наредбу.

- Ти, држи чврсто тај аутомат! Шта се тресеш?

Обрати се младићу који је без ријечи стајао испред свештеника.

- Ајде, попе! У вас су вазда џепови пуни! Давала сиротиња! Пунила поповске бисаге!

Настави дрско да се обраћа свештенику задригли војник, нимало пријатног изгледа. Неуредне, расчупане косе. Војничко одијело распарено. Маслинасто-зелена маскирна кошуља у предјелу стомака сваког момента је пријетила да попуца кад год би се засмијао на сваку понижавајућу ријеч на рачун ухапшеног свештеника.
Зекена шапка на глави. На њој љиљани.

- Богородице, спаси нас - тихо се молио сужањ Неђо, гледајући на глави задриглог војника Богородичин цвијет — љиљан.

- Тигар овдје! Тигар…

Покушава да успостави везу на радио-станици.

- Јави у штаб хитно! Заробили смо попа! Попа… попа смо управо заробили!
Јавља, ваљда у команду, самозвани Тигар, онај исти што се церекао малочас оцу Неђи у лице.

- И тако, кажеш, попе, пош’о си у Лисовиће да спасиш српску нејач, а? А од кога то, кажи ми, ако валахи није тајна, спасаваш ту нејач? А? Од балија?

Унесе се у лице, сад већ свезаном свештенику.

- Да ниси можда кренуо да их исповиједиш или можда причестиш? Бога ми, окаснио си. Можеш само да их сахраниш. Нема ти горе више нико жив. Ђе си пош’о, попе!

- Ајде сад, на тенане, нигдје не журимо. Кажи ти мени, комшијски. Неђу ја, Дина ми, ником казат ко те посл’о, по чијој наредби, коме преносиш вијести… Ајде, полако!

И немој, потапша га по рамену, случајно да си нешто прескочио. Ви попови не смијете да лажете! Је л’ тако?

- Кренуо сам да извучем из Лисовића неколико преосталих мјештана, махом стараца. То су моји парохијани. Не могу их оставити. Увијек су ме, у добра, мирна времена, примали у кућу. Ред је да им се и ја сад у невољи нађем. То ми је дужност.

-  Ја, ја… дужност. Па и јесте. Ал’ бојим се да нећеш доћи до њих.
Зацерека се поново претили војник у распареној униформи.

- Годинама сам овуда пролазио. Знам сваки камен, сваку кућу и свакога у главу. Знам све Србе и муслимане. Не знам, Бог ми је свједок, ко ме је са више љубави и пажње дочекивао и поздрављао, да ли моји парохијани Срби или браћа муслимани.

Колико сам само пута, носећи водицу, код Омера у кући сједио у Доњој Пресјеници, па код Ибре и Османа. Примали су ме у кућу као да сам имам, а не свештеник.

-  Не знам шта се ово сад деси. Откуд се пројави ова мржња?

- Било па прошло, попе! Лагали сте ви нас годинама. Мазали нам очи некаквим братством и јединством. Серем вам се у њега! Називали нас потурицама и исламизованим Србима. Све ја знам. Служио сам војску у Београду. Мајчино млијеко сам пропиш’о због твојих Срба.

-  Е, мој попе… Ти можда и ниси лош чо’ек. Наслуш’о сам се, Аллаха ми, и добрих ствари о теби. Прича се да си помаг’о и ваше и наше, без разлике.
Над Пендичићима се надвио густ црни облак. Није падала киша. Није било ни грмљавине. Опори смрад паљевине ширио се на све стране.
Комадићи пепела падали су на Недељка, војнике и поквашену траву од љетне кише.

Храм Светог Георгија био је у пламену.

- Води попа на Требечај! На Требечај! Да ли ме чујеш?!

Кркљала је радио-веза из војног пуха, али се јасно чула наредба гдје треба да иду.
Вијест да је Недељко ухапшен већ се раширила и на српској и на муслиманској страни. Знали су и једни и други да је велики улог у питању.

Свезаног свештеника, заједно са његовим сапатницима, повели су ка Требечају.

Отац Неђо кренуо је последњи пут да походи своју трновску парохију. Спремно, без страха и ропца, понио је свој крст ка његовој Голготи.
Знао је шта му се спрема.
Био је спреман.

- Копај!
Гласила је дрска наредба оног истог задриглог војника са распареном униформом који се малочас уносио оцу Неђи у лице.

- Ђе ти је твој Бог, попе? Оће ли те спасити сад?

-  Копајте прво попу раку, па ћете онда себи, добацио је са стране војник са хеклером у руци.

За кога си радио, попе?

Неђо не стиже ни да одговори на питање, а неки млађи војник дохвати га доњом страном пиштоља по лицу. Расијече му десну аркаду.

Стидљив млаз крви поче се сливати низ лице и браду тридесетдвогодишњег јереја.

- Ајде, помоли се сад, попе, да видимо то чудо о коме ви православци лажете да се дешава само код вас! Ајде, клекни доле!

Удари га ногом у стомак.

Свезаних руку на леђима, паде на кољена.

„Господе и Владико живота мога… даруј ми да видим гријехе своје и да не осуђујем брата свога…“

Док се превијао на кољенима од тупог бола у стомаку, присјети се великопосне молитве Светог Јефрема Сирина.

- Колико сам је, Боже, пута изговарао у храму у Часном посту - помисли.

- Устани! Дижи се, попе!

Грубо га ухвати за раме један од војника и придиже на климаве ноге.

-  Ћутиш, а? Нећеш да кажеш ђе су четнички положаји? Добро! Полако.

Проговорићеш.

- Ајде полако, зини! Као кад се причешћујеш!

Нареди му онај војник у распареној униформи, са попуцалим капиларима на лицу, да зине.

- Зини тако!

На запрепашћење младог војника који је познавао оца Недељка, онај видно алкохолисани задригли војник угура цијев од пиштоља оцу Недељку у уста.

-  Е сад ћеш да проговориш, мајку ти јебем четничку! За сва времена!

Пуцањ се проломи Требечајем.

Крв прсну. Ткиво мозга и главе расу се около.

Свештеник се стропошта на земљу.

Још један пуцањ. У врат.

Бризну јак млаз узавреле младалачке крви.

- Е сад причај, штене каурско! Сад причај…

Потегну већи гутљај ракије онај војник што управо у ред бесмртника уписа оца Недељка.

Било је шест сати.

Погледа на сат један од војника.

И гле како се у том часу испунише оне ријечи Јеванђеља: "Од часа шестога до часа деветога наста тама по свој земљи“…

- Нисмо требало да убијемо попа… Рече бојажљиво, скоро кроз сузе, са трепетом у гласу, онај младић који стајаше ту и посвједочи овом призору.

На тренутак му се вратише слике дјетињства.

Црква. Порта. Ливада. Фудбал. Млади свештеник.

Присјети се колико је само пута доручковао са протиним сином. Колико је појео попадијиних уштипака са шећером.

А тек сок од малине, како је укусан био.

- Покрет! Идемо! Закопајте попа овдје!

Из сјећања га трзну и у реалност врати наредба да наставе даље.
Окрену се преко рамена.

У нов гроб спуштали су тијело оца Недељка.

Без сандука.

Без опијела.

Нијемо.

- Слава ти и хвала, оче Недељко… Опрости… опрости ми…

Прошапута младић и бојажљиво крајем војничке блузе обриса сузу.

Из правца Јахорине одјекивали су жестоки удари артиљерије. Трескавица се потресала од силине напада. Небо изнад Трнова бљескало је од свијетлећих метака и експлозија хаубица. Са жртвеника храма Светог Георгија вијао се још увијек дим.
Покренута је војна операција Војске Републике Српске — „Лукавац 93“.
Војска је сваким налетом била све ближе и ближе Трнову. Непријатељске снаге потискивали су дубоко у позадину.

- У заклон! У заклоон!

Чула се наредба официра Армије БиХ.

Негдје у даљини, испрекидано, чуло се преко радио-везе:

- Трново је пало! Трново је пало! Ушли су четници! Линија је пукла! Опкољени смо!
Групица војника у ширем рејону Трескавице остала је ван домета команде. Очито остављени на милост и немилост непријатељу.

- Граната! У ров, ускачи!

Комади гелера летјели су на све стране. Земља је засула преосталих пет-шест војника остављених на милост и немилост.

Линија је пробијена.

- Погођен сам! Погођен сам!

Испрекиданим гласом дозивао је неко у даљини.

Млади војник, отресајући земљу са главе и рамена, покушавао је да се оријентише након удара гранате у близини њиховог рова. Све је смрдило на барут. У ушима му је зујало. Осјећао се дезоријентисано.

Поред њега је лежао мртав војник.

Чује дозивање.

Полако, пузећи, и сам лакше рањен у десну наткољеницу, успио је да допузи до порушеног дебла букве иза којег је лежао крвав војник.

Био је то он. Онај са распареном униформом.

Погледа га младић.

Врати му се пред очи слика оца Недељка. Пиштољ. Пуцањ.

Смртно рањени војник био је онај који је пуцао Недељку у уста.

Промијенио се доста од оног дана. Преко главе му је пала дуга, чупава коса. Неуредна сиједа брада прекрила је некадашње црвенило у лицу.
Придиже га млади војник.

Испод лијеве руке велика рана. Крварио је много. Скинуо је са себе кошуљу и подвезао рану да не крвари, али сваким помјерањем млаз крви шибао је све јаче.

- Придигни ме, рече младићу, уз ово дебло.

Измучен и изнурен, већ пет дана ништа није јео. Ионако мршав сам од себе, уз много муке, млади војник придиже рањеног.

- Нисам…
Поче да говори испрекидано.

- Нисам…
Опет се напреже нешто да каже.

- Немој да говориш. То те замара — рече му младић.

- Нисам требао…

Стисну зубе и у даху изусти:

- Није требало да убијемо попа…

Само преклопи главу и стропошта се поред, од гелера изшараног, дебла букве.

- Бог нека ти опрости. Отац Неђо сигурно јесте…

Изусти младић.

Устаде и крену ка рову.

Рафална паљба се зачу.

Пресјече младог војника преко леђа.

Паде на земљу, лицем окренутим ка Трескавици.

Из војничке кошуље испаде му гвоздени крст оца Недељка.

Пише: Владимир Васић