На данашњи дан, прије 73. године рођен је Боб Марли. Ово је прича о њему.
Боб Марли је био херојска фигура у класичномитошком смислу. Његов одлазак с ове планете десио се у тренутку када је његова визија Једног Свијета, Једне Љубави – инспирисана његовом вјером у Растафари – почела да се чује и осјећа. Бобова прича је једна од архетипских, због чега је наставила да има тако снажан и чак нарастајући ођек: она оличава политичку репресију, метафизичке и артистичке увиде, гангстерске обрачуне и различите периоде мистичне дивљине. И његова публика наставила је да се проширује.
Острво Јамајка произвело је умјетника који је трансцендирао све категорије, класе, и вјероисповијести кроз комбинацију урођене скромности и дубоке мудрости. Боб Марли, приодни мистик, највећи је син Јамајке, први и вјероватно једини суперстар који је дошао из Трећег свијета.
У причи о Марлију, чињеница да му је отац британски официр а мајка домороткиња, потомак афричких робова који су током седамнаестог вијека радили на пољима Јамајке, али и оних за које је Кингстон, као највећа свјетска пијаца робова, био само транзит, – прича је више о самом острву. Почетком деветнаестог вијека на плантажама шећерне трске радило је триста хиљада афричких робова. Кад Британија укине ропство као институцију, нуди ослобођеницима да постану фармери културе конопље (индијске) која је на острво доспјела посредством Шпанаца, (острво је открио Колумбо). Британци су жељели да прекину с једним руским монополом. Наиме, свијет је дотад користио искључиво руско влакно у производњи конопаца.
У међувремену, на Јамајци се настањују и Индијци, Кинези, Европљани и Арапи.
Једна друга чињеница, да се конопља, као света биљка појављује у тзв. Црној Библији на староетиопском, амхарском језику, уз претходну, да на острву живе потомци афричких робова, искоришћена је да се двадесетих година 20. вијека на Јамајци оформе прве растафаријанске заједнице.
На Јамајци су растафаријанци направили “милитантно” упориште па је данас, 65 посто одраслог становништва, као и 80 процената оних испод двадесет једне, конзумирало ту свету биљку која се, под именом “цан”, појављује и у тзв. „Holy Piby“. Ова својеврсна библија црнаца, прво је заживјела међу јужноафричким црним копачима дијаманата а затим двадесетих година и у тадашњој британској колонији Јамајци. Док су Британци одвозили шећер и руду бакра с острва, млади су без посла и перспективе свирали реге, емигрирали у Британију или једноставно цијели дан проводили на плажама “дувајући” и ронећи наизмјенично.
Расте комуне ће, током седамдесетих, посебно у дијеловима Западног Кензигтона, Лондон, заједно с групацијама бунтовних Енглеза, засадити сва унутрашња дворишта биљком мудрости а јамајчански оригинални ритмови, ска и реге, битно ће утицати на развој британске сцене ка панку. Такође, претходно је дошло до сусрета растафаријанаца и америчких хипија за које Јамајка, послије “пропасти” покрета у САД, постаје Елдорадо. Мада се влада, од 1962. независне Јамајке трудила да развије туризам, идеје растафаријанства прве доспијевају у свјетску јавност.
Тврдо језгро америчких хипија који су преживјели, комерцијализујусвојих идеја и атомизовали се у безброј аутохтоних, самодовољних комуна, касних шездесетих откривају рајске предјеле тропске Јамајке, плаже, и увале, луде дискотеке и уличне свирке. Између богатих хипија и посвећених растафаријанаца одмах се развила позитивна енергија. И једни и други знали су да таворе на маргинама савременог свијета.
Туриста је бивало све више па средњи и виши слој Јамајчана почиње да копира изгледом (не и начином живота) растафаријански манир. Могле су се видјети групе хипија и квази раста како “трипују” заједно дијелећи боцу рума или пушећи цигаре умочене у опијум.
Тако су богати Западњаци на јамајчанску популацију пројектовали сопствене колективне жеље, вјеровања, надања (итд.), како би се ослободили окова сопственог система.
За то вријеме, Боб оснива састав који се до 1965. учвршћује под именом „The Wailers“, јер по Бобовим речима, “дјеца, увијек вриште и плачу када траже правду”.
Редом су се низале пјесме попут “Put it on” у којима се Ваилерси захваљују Богу, обједињујући у себи религију, романсу, секс и револуционарност у једном, а да притом ниједно није пренаглашено.
Али, после неколико великих локалних хитова, Ваилерси започињу сарадњу са композитором и продуцентом Ли Перијем који је открио срећну и духовиту Бобову страну, стварајући са њим у тандему љепљив и заразан ритам.
Дилан је у пјесмама документовао приче које говоре о политичким догађајима. Ваилерси су читали Библију, новине, гледали вијести BBC – а и све туткали у своју филозофију, у мјесту и времену у коме су се налазили. Мисија је била објаснити политичка дешавања људима који их не разумију.
Комунистички лидер Мајк Менли предводио је марш ка социјализму, ка Кастру и Куби. Схватио је на вријеме да ваља искористити реге у политичке сврхе. Протест је долазио из музике, могло је да се чује шта народ жели слушајући шта Боб пјева. Насупрот Манлију, стајао је Едвард Сеaга који је предводио Јамајчанску радничку партију, политичар десног центра. Политику и музику је немогуће раздвојити, јер и једна и друга у себи носе поруку. Боб Марли је имао улични углед и кредибилитет који је партијским лидерима и политичким моћницима недостајао. Марлијева музика говори о патњи бијелих и црних људи и о томе зашто је Бог створио човјека.
ЦИА помаже десничара Сеагу, снабдијевајући га новцем и оружјем, не би ли срушио тзв. Комунистичку владу. Кисинџер се 1975. жалио да спроводи анти-ЦИА програм. Годину дана касније извршен је покушај атентата на Боба Марлија. Постоје шпекулације по којима је ЦИА уплела прсте у покушај Бобовог смакнућа. На повратничком концерту највећег јамајчанског сина појавио се Мајк Менли, сакупио нове политичке поене и тријумфовао на изборима из 1976. године.
Наредне двије године живота, Боб је провео у Енглеској што је допринијело његовом глобалнијем начину размишљања. У том периоду Боб је био у вези са Синди, тадашњом мис свијета, којој је посветио поједине пјесме са албума «Егзодус» који је часопис „Тајм“ прогласио најбољим албумом свих времена – “глобалним нексусом порука о миру, љубави и борби за елементарна људска права”.
Приликом једног фудбалског меча, Боб је поломио нокат који је одстрањен, а приликом прегледа је утврђено да болује од тежег облика рака, меланома, који је карактеристичан вид обољења бијелих људи, што указује на могућност да га је Боб наслиједио од оца. Није ишао редовно на обавезне хемотерапије, већ је наставио несмањеном жестином да наступа. На концерту “One love Peace” из 1978. године на бини су се заједно појавила оба супротстављена политичка лидера, Менли и Сеага, искористивши концерт за фотографисање и одличну политичку промоцију. Марли је и због овог сједињавања постао и остао најартикулисанији пјесник гета и његове патње. Приликом џогинга у Њујорку, 21. септембра 1980, пао је, а пјена му је изашла на уста. Љекари су констатовали да је меланом метастазирао у плућима. У болници Боб је рекао Рити: “Ово није моје тијело. Ово више нисам ја”. Издахнуо је 11. маја, а сахрањен је 21. маја 1981. године.
Моје коврџе – говорио је Боб Марли, ознака су моје потпуне слободе. Оне показују људима у Вавилону да је човјек који их носи потпуно слободан.
Ироничном игром случаја, овај великан регеа и рок музике и борац за људска права и слободе умро је без њих, 11. маја 1981. «Вавилон» је прославио још једну побједу.
Надајмо се не и коначну.
Пише: Растко Ивановић