Био је спаран дан, сриједа, 15. jуна, 1910. године. Сељак из Руде Међе на Требевићу - Алекса Чоло квргавом шаком уздиже своју олињалу шубару уз наборано знојно чело, док је бангавим тешким кораком "слазио" низ Бистрик. За њим је на повоцу једва гавељало мршаво зекасто коњче, којим је на шкрипавом самару "гонио" двије поголеме костријетне вреће клака (креча), брижљиво увезане под церадом.

Уз Алексу је ишао његов братић Бошко, млађи ожењен човјек који је пошао у Сарајево да "намири" кућу. Згодно му бјеше да у повратку на Зекана натовари купљену фасунгу. Кроз улицу Конак ударише на Цареву ћуприју, кад горе пред Беледијом и Вијећницом спазише доста фијакера и "буљук" некакве господе свечаног изгледа.

Било је ту и шеширџија и фесалија, а и "пођекоји" турбан, камилавка или бискупија. Бошко се досјети: "А, богме ти се ово искупљају за први босански Сабор што се данас сазива, казо ми учитељ Владо. Вели, нашиг ће бит' највише и да ће јопет тражит' укидање кметова." Алекса дуну кроз просједе бркове: "Дабогда, мој синко, да каке фајде биде од тога, на крс' би се заклео да се преко трећине ониг властима увлачи у гузицу.

Зна Швабо како ће нам сашит' тијесно, погано је то миле. Тридес година на нос нам излазе њиови палиграфи, од жандара, шумара и филанца не мере се живљет. Гром иг спалио, све су ударили под дације, порезе и глобе, а башка агино плаћај. Кол'ко ош тежака јадује, па и гладује, а млоги има више ђеце него брава. Кад ја и они црни Васо палимо кречану, преко пола оде за дрво и порез, а ено, виђе ли, дадок малтарине једанес' круна за товар креча. Влас' на Србе режи и стуца иг ђе год море, ма ни по јада за то, да латине и муслимане не окрећу на нас, једне мити, а другим  лигоди, па млоги вилене и фурсате."  "Вазда ће нам, аџо, бит тако, док нам на владу не дође српски краљ, ал' то не море без устанка", дочека дрчно Бошко. "Е, ђецо, ђецо, ко да слушам мог Илију, млади сте и вруће крви ... асли вам је тај учо в'ома памет осолио. Забога дијете, ко не би волио краља Петра, таман кад би се сува љеба јело, ал' џаба...

Па виђе ли, јадан не био, кад се преклањске године поћера граја што је Швабо и Босну у своју алку уфатио, да најпотље и Србија мораде клепнути ушима, бе да и њу ова аждаа не савије подасе. Ја... а Русија не би ни мукајет. Ти знаш који грацки учени људи излазе у село да ш њима ловим, па и ја чујем понеку паметну. Знади да на једног Петровог војника ћесар море обући дванес, а билеси на један топ Србије долази преко двајестпет њиовиг, па ти контај. А камо ти  друга грдна спрема. Сила је то, мајчин сине." "Била је сила и Турска, па смо јој доакали", не да се Бошко, "Србија и Русија нам морају прилећет ако плане устанак".

"Ех... би Русија помогла кад би пуста могла, а окле ће болн кад су је сколили да јој врат сломију, два швабска цара и Турчин.  Него, бачи причу, иди по'итај, намируј шта су ти ћаћа и мајка рекли, а ја одок на Варош да ово растоварим и с дунђерима погодим још барем пешес товара креча прије кошевине. Сад је фртаљ до десет, таман док узмем дувана и гаса, а и коња одморим, на слами је јадник изимљен, па око подне да пртљамо брду. Ја... богати види код оног чивута виш чесме држи ли саде талијанске белегије, да погледам", дометну Алекса и отклима кроз Абаџилук.

Састанак са судбином

Баш у то вријеме испред вијећнице двојица су младића као нехајно шетали с краја на крај зграде. Како су од понедјељка узалуд покушавали да набаве бар једну улазницу за праћење Сабора са галерије, сад су тражили други начин да уђу. Мољакали су упорно саборске служитеље Авдију Мухаремовића и Леона Папа, па им чак и новац нудили, но узалуд. Тачно у 10.30 земаљски поглавар Маријан Варешанин је читао царево писмо о проглашењу Босанског Сабора. Они младићи су сваког часа постајали све нервознији. Први са качкетом је био висок крупан момак са плавим брчићима, огрнут неком кабаницом. Други, у грађанском одијелу, био је ситније грађе, као гар црних очију и косе и за њега се одмах могло уочити да је вођа овога двојца. Његова појава одавала је неку строгост у држању, чврсто је стезао вилице да су му треперили мишићи на лицу. Но на њему су ипак најупечатљивије биле очи, упале испод високог чела, које су бљескале неким металним сјајем. Пажљив просматрач би у њима препознао тешку унутрашњу борбу човјека који се налази у неком психолошком шкрипцу.

Мало иза једанаест часова, када коначно увидјеше да од уласка у вијећницу нема ништа, младићи кренуше обалом ка Царевој ћуприји, гдје се раздвојише. Крупни момак, младобосанац,  Јован Старовић, код апотеке окрену десно ка Чаршији. Црномањасти пође преко моста у правцу Конака, често се осврћући ка супротној обали Миљацке. Био је то студент права Богдан Жерајић, који је журио на састанак са својом судбином.

Када је Сабор конституисан, Срби су као најбројнији народ по попису, имали 31 посланика,  муслимани 24, а католици 16, уз једног Јевреја. Након што је предсједавајући Војислав Шола отворио прву сједницу, тачно у једанаест часова и двадесет минута генерал Варешанин напусти Вијећницу.

У пратњи ађутанта, мајора Хелера, фијакером је кренуо ка Конаку, својој резиденцији. Како пропаде Жерајићева намјера да га убије на самом сабору, он је сад чекао нову прилику, па потрча у сусрет фијакеру који је већ ступио  на мост. Тренутак касније његов пиштољ запрашта и пет кугли од 9 милиметара полети ка унутрашњости кочије. Десетак голубова нагло прхну са оближњих кровова, а унезвјерени коњи почеше фрктати и трзати да их кочијаш једва бичем усмјери да укорак јурну напријед.

И не знајући исход свога пуцања, Жерајић подиже пиштољ ка сљепочници и шестим метком пресуди себи. Први је мртвом момку не средини моста притрчао пензионисани полицајац Максимјук и покупио његов пиштољ. Био је то белгијски браунинг М1903, број 20473, којег је Богдан позајмио од  друга Јова Гашића, студента из Босанске Градишке, што истрага није открила. Са "штајером" у руци приђе и ађутант Хелер, а потом и "вакмајстор" са неколико жандара.

Послије првог промашеног хица уплашени коњи су тргнули нагло назад и бочно, а Варешанин се бацио на под и остао неповријеђен, иако су бар три метка прохујала тик поред његовог тијела и главе. Када се повратио од шока и савладао страх, видјевши да је опасност прошла, на мост дође и он лично, приђе мртвом Богдану и шутну тијело ногом, проциједивши: "Ђубре."

На мјесту атентата брзо се искупи гомила свијета, али и полиције. Ускоро неко гласно препозна атентатора, што изазва осуде и негодовање код многих, али не и код Срба који су притајено жалили за младићем, али и због неуспјеха атентата.

Нешто иза подне међу окупљени народ стиже и новинар Вељко Петровић који је тај дан био дежурни у редакцији Српске ријечи. Курир Јово му је 15 минута раније дотрчао сав избезумљен: "Код Конака се пуцало на Валију ... Веле, један наш, јашта! ... И уби се на ћуприји... само да им не падне шака..." Вељко кад стиже угледа Жерајићево тијело покривено тамнопепељастим ћебетом, испод којег су вириле ноге до чланака, као и три прста десне руке, а мало више се испод ћебета видио и "танак поточић већ потамњеле крви".

У тај вакат на обалу избише Алекса и Бошко Чоло, "гонећи" на антрешељу Зекановог самара 30 ока "шенична млива", уз двије торбе намирница објешених на крстини. Кад видјеше "свијетом", закрчен Царев мост, Миљацку пређоше на Латинској ћуприји. Право "ударише" на једну жену која је сва пометена од оног скупа журила ка Ат Мејдану, па Алекса запита: "Госпоја, рајшта се слеже нолки народ?" Кад на њима позна српску ношњу, жена  тужно промуца: "Уби се неки српски момак, кажу да је јадник прво пуцао на поглавара и промашио га". Бошко поблиједи, а ноздрве му задрхташе. Алекса се окамени, па сјађен једва прошапта: "Е, жалосна му мајка-јатка, шта уради од своје младости... нек му се Бог јаки смилује и да му рајско насеље... иако диже руку насе". Он меко за мишицу прихвати синовца, који коракну као да би тамо пошао: "Ајмо ми, Боша, које би црне јаде тамо и мого виђет." Овог подузима бијес: "Мораће се у борбу, нема нам друге... само да запуца, убио ме Бог те не би одма' сподбио за пушку". Стриц га брижно стишава: "Не ђетињи, Господа ти Бога, кака пушка, сјами ти косу и маларин, па гледај ону макању код куће, а ено ти је жена јопет носећа." Бошка стегло у подгрлац: "Будемо ли, аџо, вазда тако мислили, остаћемо слуге довијека. Куд бар тај момак не уби оног злотвора." "Ја, к'о бива, млого би туј ћесар штетово, мој соколе, има он ко кусиг паса такиг ко тај рвацки генерал."

"Дозов'те се, ђецо моја, рат је зло големо ...  пусту младос' пушка листом зобље ... ево ме и овај кукавац ојади, вучем се ко недоклан, а нит знам ко је, ни окле је."

"Можда, кад би Србија мало јакнула, а Русија Швабу не дала преда се... не знам, биће шта је суђено, само без нашег голема грдила неће се размитит. Дедера, мој Боша, смотај ми једну, ево ми нешта дркте руке".  Кад Алекса "прижди" цигар полако кренуше Бистричким потоком. Задуго су ћутали, само што се повише пруге Бошко још једом окрену и мргодно упремасе погледа кровове Сарајева.

Почетак приче

За разумијевање позадине Жерајићевог атентата треба се вратити, најприје у вријеме анексионе кризе, али и доста раније, на сами почетак приче о младом Херцеговцу.

Богдан је рођен је у селу Миљевцу код Невесиња 1886, као друго од дванаесторо дјеце Ђорђа и Петре Жерајић. Одрастао је уз гусле, које су славиле српске јунаке од Косова па до Невесињске пушке, чији крвави траг на херцеговачком камену још не бјеше сапрало вријеме. Био је бистро дијете, привржено школи и књизи, па га дадоше у Мостарску гимназију. Ту оснива тајно ђачко друштво "Слобода", гдје су се он, Шпиро Солдо, Љубо Мијатовић, Перо Слијепчевић, Владимир Гаћиновић и други бавили питањем политике и етике.

Фото: glassrpske.com

Потом уписује права у Загребу 1907, које ће студирати до 1909, са прекидима због беспарице. Већ на јесен одлази у Србију код рођака, војног љекара др Милана Жерајића, а потом учитељује у једној школи код Крушевца. У родном га Миљевцу 1908. затиче вијест о аустроугарској анексији БиХ. Многи младобосанаци тад пребјегоше у Србију на обуку за комите јер је рат са Бечом био на помолу. Богдан је у Врању у кампу капетана Аце Благојевића. Али кад Србија под притиском сила мораде прихватити анексију, за сентименталног идеалисту Жерајића бјеше то тежак ударац и врати се у Загреб на студије.

Видно разочаран и фрустриран, анексију доживљава као врхунац понижења које Срби у Босни трпе већ 30 година, кроз стална насиља и гажења својих права. Беч није ни крио намјеру да те "српске свиње" урикта или пак уништи. Омладина бјеше запала у летаргију и апатију, па се Богдану јавља идеја да личним жртвовањем учини неки моћан гест против власти, који би пробудио српску младост и дао јој нову енергију за борбу. На том трагу све чешће размишља о атентату на неког од перјаница монархије, па зашто не и самог цара. Јер ако је Беч имао став (Die Macht geht vor Recht) да је сила старија од правде, онда и Хабзбурзи ту силу морају осјетити, да плате бар за дио учињеног зла. Поријеклом из устаничке средине, Богдан је био бурна природа и ватрени српски родољуб, радикалан као и сви динарци. Бјеше посебно осјетљив на неправду, која му је палила живце. 

Све вријеме је у блиској вези са Гаћиновићем. Заједно су и Младу Босну оснивали са претежно сиромашним ђацима са села, доста радикалнијим од претходних генерација. За њих ће Н. Стојановић рећи да су били озарени светом ватром слободе и спремни за велика дјела.

Васпитавани на Косовском завјету били су спремни на жртвовање и одушевљено су прихватали идеју насилних акција против власти. Презирали су могуће посљедице и донекле преоштро називали опортунистима српске грађанске вође, које су зазирале од њихових пренагљених и непромишљених дјела и сукоба кад му вријеме није.

Када је цар у јуну 1910. дошао у Босну да овјери анексију, "дарујући" народу изборе и крњави устав, Жерајић га је цијело вријеме пратио и вребао прилику за атентат. Кад му се она није указала у Сарајеву, отпутовао je у Мостар, гдје је 3. јуна, с пиштољем у џепу био "на корак" од цара, како се повјерио Васиљу Грђићу. Ипак је одустао, а разлог се до данас не зна. Једни мисле због избора личности, цар је имао ореол мученика јер му је супруга убијена у Лозани, а самоубиство извршио насљедник, син јединац Рудолф.  Други, пак, веле да га је закочио патријархални одгој, јер су херцеговачка дјеца учена на дубоко поштовање старијих, а посебно сиједих глава, па је одустао видећи из близине тог изнуреног клецавог старца, на чијој се мршавој шији клатила глава са "кајзербартом", слична матором булдогу. 

Коначно, он се одлучи да атентат изврши на намјесника Босне, генерала Варешанина, доказаног србомрсца. Желио је то извести баш при самом отварању Сабора, што би у Европи срушило пропаганду Беча, који је радо парадирао као цивилизатор Балкана, па ево и у ту дивљу Босну уводи демократију и слободе. 

Прије самог атентата Богдан се хранио у Катићевој гостиони на Вароши, а дан пред атентат носач  Вејсил Кадровић показао му је Варешанина у башти хотела "Централ".

Уз планирано самоубиство послије атентата, обазриво је уништио и све трагове који би друга лица у истрази могла повезати с њим, па су агенти у стану у Деребој улици нашли пећ пуну сагорелих писама. Иначе, кад је у питању истрага, власти су видно настојале да се она проведе тихо, па је и режимска штампа врло штуро, тек у два наврата, писала о томе. Циљ је био да пред европском јавношћу не падне сјенка на "дивну слику" увођења парламентаризма у БиХ, па је већ 13. октобра истрага закључена као дјело једног усамљеног анархисте.

 Фото: glassrpske.com

Илустрација сцене након атентата на Варешанина

Мит о жртвовању

Брзо се почео плести мит о Жерајићевом жртвовању, које није било узалудно, јер је српска омладина чула Богданову поруку.

Томе је нарочито допринијела Гаћиновићева брошура "Смрт једног хероја", штампана у Србији, а која је кријући растурана у Босни.

У крај гробља на Кошеву, на тајном мјесту је закопано Жерајићево тијело, без лобање. Она ће све до ослобођења 1918. стајати у просторијама сарајевске полиције и тек  ће тада бити свечано придружена тијелу. Другови су брзо пронашли и окитили цвијећем Богданов гроб, који постаје култно мјесто њиховог окупљања.

Жерајић је био идол Гаврилу Принципу, који се заклео да ће га осветити, па су пуцњи код Цареве призвали оне код Латинске ћуприје 1814. Та два сарајевска моста близу један до другог, пуних 75 година су носили имена Жерајића и Принципа. Међутим, то је већ почетак једне друге приче.

Јунаштво

Радован Перовић - Невесињски биљежи како је приликом борби за Невесиње 17. августа 1875. усред боја једна Српкиња закукала да јој се мало дијете загубило у запаљеној Касаби. Чувши њену писку, устаник Митар Жерајић залијеће се међу запаљене куће, кроз кишу турских куршума са куле. Мада убрзо смртно рањен, некако доприје до дјечака и крајњим снагама  изведе га и предаде мајци, а који минут касније издахну. Спашено петогодишње дијете био је главом Ристо Пророковић, који ће временом постати један од најчувенијих Невесињаца.

У том боју Срби су имали 120 погинулих и рањених, а Турци најмање дупло више. Током устанка у борби се истаче и Ђорђе Жерајић из Крушевљана.

Братство Жерајића

Братство Жерајића, осим у самом Невесињу, живјело је и у околним насељима: Миљевац, Невесињска Лука, Подвележје и Бијења. По предању, ту су пред Турцима доселили из Старе Србије, а вјерује се да вуку исто поријекло са Зимоњићима, Шаренцима, Ђогама и Стајићима, те Кривокапићима из Црне Горе. Сви они славе Лазареву суботу. Значајан изданак невесињских Жерајића био је кнез Јово, син старог кнеза Трифка. Он је на једном бријегу, километар од Невесиња, средином деветнаестог вијека од Турака купио имање и ту саградио хан и чардак за породицу, па је то мјесто народ назвао Жерајића Брдо. Кнез Јово је имао браћу Сима, Гаја и Тодора, док је са женом Милицом добио два сина Трипка и Ђорђа. Управо млађи Ђорђе је био отац Богдана Жерајића, а старији брат Трипко отац је Милана и Риста Жерајића, двојице угледних војних љекара Краљевине Србије, при чему је Милан био лични љекар краља Петра Карађорђевића, а Ристо опет лични љекар његовог сина краља Александра. Међутим, о тој двојици Невесињаца биће више ријечи другом приликом. Значајно је поменути да су њиховог оца Трипка, уочи самог устанка 1875, латини (католици) удавили у Неретви код Габеле, гдје је ишао у набавку жита. У то вријеме Турци су и Ђорђа затварали, а хан и чардак им је до темеља изгорио у љето 1875.

Аутор: Драган Мијовић