На данашњи дан 1840. године, Смаил-ага Ченгић је убијен на Мљетичку, у Дробњаку. Био је муселим гатачки, пивски и дробњачки. Његова смрт је опјевана у дјелу Ивана Мажуранића „Смрт Смаил-аге Ченгића“.

Породица Смаил-аге била је једна од најстаријих породица у Херцеговини. У бици на Граховцу (1836) турску коњицу је предводио Смаил-ага и придонио је са својим одредом, што су Турци опколили Црногорце и Граховљане у Челинском потоку и посјекли 70 глава (међу овима су погинули Јоко (Јован), брат владике Петра II Петровића Његоша, владичин синовац Стеван и још неколико Петровића).

Од овога боја до 1840. Смаил-ага Ченгић није излазио у Дробњак. Те године изашао је да купи харач.

Крајем јула, дробњачки главари и сеоски кнезови, њих 12 на броју, одржали су један тајни састанак, по једнима у манастиру Подмалинско, а по другима у кули Чупића, на Добрим селима, и ту се договорили да убију Смаил-агу. Ту своју одлуку саопштили су писмом, које је понио на Цетиње Мушо Церовић, владици Петру, а другим писмом су позвали у помоћ Морачане и дробњачке ускоке, који су увијек били против Турака.

Владика се томе обрадовао и обећао Дробњацима помоћ у војсци и оружју. У исто доба владика је замолио и морачке главаре, од којих је био најважнији војвода Мина Радовић, да скупе војске и помогну Дробњацима да убију Смаил-агу.

Смаил-ага је имао је око 500 коњаника и нешто мало послуге. Успут је чинио разна насиља. Дробњаци су ријешили да Ченгића доведу до Мљетичка, села близу ускочких дробњачких села, надомак Мораче и да ту изврше напад на Турке.

Турци су били на коњима, добро наоружани, а Дробњаци су већином имали шешане и по коју малу пушку. У непосредној Ченгићевој пратњи били су Ахмет Баук, Елез Ђечевић и Оџа Мушовић из Никшића, а од Дробњака били су кнез Хамза, војвода Шујо и Филип Жугић. Новица Церовић, један од главних завјереника, још са Пошћења се вратио у Тушину, с налогом, да прикупи ускоке и приведе Морачане, и да на дати знак нападне Турке.Ченгић се прибојавао Дробњака, па је сам с Ахметом Бауком, кнезом Хамзом и војводом Шујом, којима је много вјеровао, одређивао људе за стражу. С Турцима око самога Ченгићевог шатора били су одређени Мијо Годијељ с Годијеља, Димитрије Ковијанић с Пошћења и Милић Томић с Превиша, три најбоље нишанџије у племену, с наређењем, да они, чим нападну ускоци и Морачани и почне се бој, убију Ченгића.

Послије извјесних неспоразума између Дробњака и Морачана око вођства, војска је кренула и на један сат пред зору напала Турке. Турци су се збунили. Ченгић је погођен од пушака из његове најближе околине. Дробњаци и војска су се измијешали и почели полусањиве Турке разгонити и убијати. Том приликом погинуо је 81 Турчин. Њихове главе су однесене у Тушину и Морачу, а Чемгићеву главу однијели су на Цетиње владици Раду, Мирко Алексић, Новица Церовић и још неколико ускока.

Смаил-ага је имао једну жену и с њом седам синова, од којих су му били чувени Мухамед-бег и Дервиш-бег, каснији паша.