Људи који су живјели у социјалистичким државама, попут Савезне Федеративне Републике Југославије, уживали су виши ниво здравља, образовања и укупног физичког квалитета живота.

Физичка активност је, осим свеопштег здравља, које се у то доба цијенило, веома важна и како не би до дошло до повреде кољена, лигамената и како би се снага мишића одржала, те људи били здравији и способнији за рад.

 Физичко васпитање или физичка култура како се предмет некада звао, важан је дио школског образовања у свакој земљи, не само због благостања за тијело које имају гимнастика, вјежбе обиликовања и спорт, него и због бољег рада унутрашњих органа и мозга, који су битни дио у образовању дјеце.

У данашње доба, са појавом технологије попут телевизора, интернета и мобилних телефона, дјеца се све мање крећу и тако имају проблема са кривом кичмом, гојазношћу, равним табанима и осталим деформитетима. Зато, часови физичког васпитања у школама играју важну улогу у њиховом развоју.

Физичко васпитање

Нешто старије генерације памте времена када је физичко васпитање било један од важних предмета у школи и када му се приступало са великом озбиљношћу. То су генерације које су стасавале првих деценија након Другог свјетског рата и током раног периода Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Фото: Naissus.info

Важност физичког васпитања, као ствари која је од опште друштвене користи, свакако је имала позитиван утицај. У здравом тијлу – здрав дух, гласила је парола, а опште је познато да нема здравог друштва без здравог духа његових припадника, нити га има без физички здравих људи.

Часовима у школама се приступало веома озбиљно.

Опрема на часу

Опрема за час је била веома важна. Дјевојчице су носиле црне трикое, а дјечаци спортске гаће и бијеле мајице. Од обуће су биле обавезне патике или балетанке, које су се носиле искључиво у сали за вјежбање.

Фото: kazaljka.net

Час је почињао тако што су сви ђаци стајали у врсти и чекали прозивку. Послије прозивке, креће загријавање, које је обично подразумијевало трчање два или три круга око сале.

На часовима се доста радила гимнастика и била једна од омиљених активности. На струњачама су се радили колут унапријед и назад, став на шакама, звијезда, затим су ту биле и остале активности попут прескакања козлића, ходања по греди и прескакање конопца. Од спортова су се највише практиковали рукомет, одбојка и кошарка.

Већини дјеце у то вријеме је управо овај час био један од омиљених. Физичка активност и лијепо држање су били веома важни, па се и оцјена из овог предмета високо котирала. То није ни чудо, када узмемо у обзир да већ крајем 50-их година двадесетог вијека опште осјећање стида почиње да блиједи, што се нарочито огледа у моди купаћих костима, који постају отворенији. Самим тим, лијепо тело постаје веома важно, јер су се лијепо обликована тијела сматрала симболом здравља.

Људско тијело, физичка активност, рад, здравље, ствари су које су се некада славиле. Ђаци из тих генерација могли су да ураде по 20 склекова, 20 згибова, да прескоче зид или да истрче 100 метара за 12 секунди. Зато и не изненађује што је то доба изњедрило и неке од највећих спортиста свих времена на овим просторима.

Фото: detinjarije.com

Дан младости

Један од посебних догађаја из тог времена, а који је везан за час физичког, иако је излазио из његових оквира, свакако је прослава 25. маја, када се носила штафета и када су приређиване прославе, слетови широм земље. Овај празник био је повезан са рођенданом тадашњег предсједника Јосипа Броза Тита, и првих година се прослављао као његов рођендан, а од 1957. године, на његову иницијативу, постаје Дан младости.

Сама идеја потекла је 1945. године, од омладине Крагујевца, чије је Одјељење за спорт и фискултуру осмислило масовна омладинска штафетна трчања широм тадашње Југославије.

Штафета је повезивала све градове, све стазе и хоризонте којима су трчали, пливали или летјели њени носиоци.

Водило се рачуна да се трасе тако одаберу да штафете на свом путу посјете све важне знаменитости у симболичкој географији Титовог режима, односно, да се посјете сва историјска мјеста која су попришта великих битака тадашње револуције.

Циљ комуникације посредством штафетне палице био је у томе да се између грађана Југославије и између разних њених крајева успостави директна, физичка веза и да се сви они на исти начин повежу са другом Титом, који је посљедњи примао штафету, и који је задржава са себе, без обавезе да је просљеђује даље. Краљеви и други вјерски поглавари носили су жезло у рукама, које је било недодирљиво за грађане. За разлику од њих, штафета је своју симболичку политичку вриједност црпјела управо из додира што већег броја руку.

Омладинци из тог времена сјећају се и тога како су због штафете била организована изузетна спортска и културна такмичења, као и сусрета младих. То је био датум када су управо они били важни и када је било прилике за афирмацијом најбољих младих ствараоца, радника, ученика, студената и спортиста. Учитељи и професори бирали су вриједне, одличне и узорне ђаке који ће учествовати у слетовима и предаји штафете. Учешће у програму Дана младости, за дјецу, као и за њихове родитеље, била је велика част.

Општи закључак, који су потврдиле медицинских установа, је да су наше баке и деке биле много бољег физичког, али и менталног здравља.

Пише: Силвија Стојић