Бијаше то под јесен 1830, ударише се Пипери са Турцима па их потиснуше од Шкалице и претјераше преко ријеке Рибнице до под саме Горичане, гдје се отвори љута битка. Усред боја бег Мурат Шарковић, јунак на гласу, поче надменим увредама изазивати на двобој којег од пиперских јунака. Док су се ови згледавали, не желећи узети предност један другом, Турчинове простачке псовке опрљише понос једном голобрадом ђетићу. У њему прокључа врела хајдучка крв па пркосно искорачи и подвикну: “Ево ме, Турчине”.

Кубуре и бистри џефердари прекинуше ватру, замријеше повици и алакања, а обје војске с невјерицом погледаше изђикљало кошчато момче од својих шеснаест година. Његовом озбиљном лицу одлучност и тврдоћу давале су снажно стегнуте вилице и истурена четвртаста брада. Младић крочи на сриједу, шибајући погледом од којег се Турчин лецну. Но због публике и голема нама јордамио је, шепурећи се к'о пијевац на буњишту. Обиђоше се двапут-трипут, кад искусни бег варком покуша задати низак ударац сабљом, но момче га је будно прежало и у одскоку зада снажан ударац ханџаром, од којег у траву паде и сабља и одсјечена Муратова десница. Трен ока касније нови бритки замах прекиде му и кркљави крик из пресјеченог грла, кад се и Шарковић мртав свалио на тло. Момче је укочено стајало над мртвим Турчином док га не прену нечији повик, кад у магновењу видје Османа, брата Муратовог, који се као осветник мучки устремио ка њему. У трену, уперену ка себи спази сребрну леденицу (кубуру), но она затаји, што Турчина помете и у трену кошта главе. И тако, за само неколико минута млађани Пипер, није ти шала, погуби два бега Шарковића. Тиме је и даљи окршај двије војске био прекинут. Турци су износили погинуле, док су Срби клицали и љубили чело и десницу тек рођеном витезу Јолу Илијину. То је већ била легенда у настајању о гласовитом црногорском јунаку, војсковођи, сердару и сенатору, племенском главару Јолу Пилетићу.

Јоле је рођен 1814, прије равно 210 година, у пиперском селу Ђурковици, заселак Завала. Отац његов Илија, храбар ратник из многих бојева, био је војвода племена Пипера. При одбрани манастира Острог од Турака њега тешко рањеног са разбојишта извуче Ђевна Костић, дјевојка из Жупе никшићке. Тај сусрет би судбоносан, ускоро се вјенчаше и добише, сем најмлађег Јола, још шест синова, од којих петорица изгинуше у борби с Турцима. Јолу је вјероватно крштено име било Јован, што помињу и неке пјесме. Он још као дјечак поче четовати против Турака из Спужа и Подгорице, а осим поменутог двобоја, дијелио је мегдан и са браћом Крљић.  Почевши од средине тридесетих па наредних 45 година, скоро да није било озбиљнијег окршаја са Турцима у којем не узе учешћа. Бог сами зна колико је пута на зборном мјесту Бјелоглав  окупио Пипере и повео их у крвави бој, из којег се многи нису вратили. У тим ратовима истаче се као велики ратник и присебан способан командант. Млади Јоле је био перјаник код владике Рада, са којим бјеше врсник. Војводство наслиједи од оца, а као истакнути официр код књаза Данила добио је сердарски чин 1860. године и звање сенатора. Тако ће касније вјерно служити и књаза Николу као истакнути војсковођа и драгоцјен савјетник.

Битка на Вучијем долу

При походу на Црну Гору 1852. Омер-паша Латас је, како пјесма казује, имао и ове намјере: “Изгорјећу кулу Пилетића / на њу ми се суше турске главе / и уфатит Риста капетана / и Јована, брата његовога. / Е ми кажу и причају људи / такве змије у сва брда нема.” Силни паша тај наум не оствари јер Јован - Јоле са Пиперима заустави знатан дио његове војске, која је од Подгорице наступала ка Спужу. Дајући нови доказ свог јунаштва он се истаче и 1858. у епској побједи на Граховцу. Потом прискаче у помоћ Марку Миљанову и Кучима да у крвавој бици одбране Медун, гдје својом смјелошћу, осим Срба задиви и Турке и Арнауте. По налогу двора 1875. одлази у Дробњак да тамошњим главарима помогне дизање устанка. Наредне три године у “Вељем рату” кроз шест већих и 27 мањих битака, командује бригадом, у којој се, сем Пипера, боре Ровачани и Братоножићи. Не хајући за фришку рану из боја са Сулејман-пашом на Крсцу, улијеће у паклених “Девет крвавих дана под Острогом”.

Фото: glassrpske.com

Круна тих црногорских ратних напора била је битка на Вучијем долу 28. јула 1876. године. Књаз Никола, на мудри приједлог сердара Јола, војску у селу Врбици устроји у четири бригаде на четири правца, од којих једну потчини управо његовој команди. Јоле ће са том војском пробити десно крило бојишта, преотевши на нож - прса у прса, коту Ковчег од Муктар-паше. Узимање Ковчега отворило је врата великој побједи у којој бригаде Пека Павловића, Баја Бошковића и Петра Вукотића задаше одсудан ударац непријатељу. Пипер Лука Драгишић тад зароби генерала Осман-пашу, а Цуца Ђоко Поповић  посијече генерала Селим-пашу. Ту падоше још три турска пуковника и 168 других официра, а око 4.000 аскера је погинуло или рањено, док Црногорци и Херцеговци на олтар слободе положише 80 живота. Ова побједа је одјекнула у Европи и рачуна се у најзначајније српске побједе над Турцима. Тада Црна Гора себи прикључи дио Херцеговине, са чим се мораше сагласити и европске силе. Вучији до је дубоко урезан у српску свијест и колективно памћење, што и гусле веле: “Све док расте перје на соколу, причаће се о Вучјем долу.” Ни касније ослобођење Никшића, Улциња и Бара није могло проћи без славног сердара.

Скоро 50 година Јоле Пилетић је тврдих очију стајао на љутом разбојишту, снажно узмахујући крвавом сабљом у диму пушчаног праха и киши олова, градећи на пољу части велико име ратника и слободара. Држава се с муком рађала, свака отета стопа крша заливана је врелом крвљу. Он је био у средишту тих збивања и скоро да није било чуке ни кланца у Црној Гори куд га ратнички пут није нанио. Стална борба за слободу постала је основни смисао његовог живота. Већ сама његова појава на бојишту давала је војсци полет и самопоуздање, прибран и стабилан у судбоносним је моментима преузимао терет одговорности. Познат као истинољубиви заштитник правде и морала, чија се ријеч слушала, сврставан је у прве људе свога времена. Гусле памте само најбоље, а о његовој громадној личности и угледу у народу свједоче многи стихови: “Јоле знаде цијенит' поштење / јунаштва му у хиљаду нема / ни његова срца, ни погледа.” Сердар се увијек држао оне да је образ скупљи од главе. Тако се одлучно испријечи пред књаза Данила, спречавајући га да почини гнусни злочин и то над нејаким синовима своје сестре Јане, у жељи да казни непослух Бјелопавлића и њеног мужа попа Риста Бошковића. Данило плану и би убио Јола, да не скочише неки главари који га окружише и не дадоше. Други пут он безуспјешно покуша спријечити војводу Мирка, брата Данилова, да изврши свирепу похару племена Куча, а тек ће га са Мирковим сином, књазом Николом касније чекати још тежа искушења.

Улога књаза Николе

Сердар Јоле је као неспорни морални ауторитет био мудар и правичан судија, водећи рачуна о иметку, части и животу сваког човјека. Оно власти колико је имао вршио је на добро народа, старајући се да се нико не пожали “на неправо”, а ако би се неко пожалио “на мало” и сам је мало имао. Живио је доста скромно, чак сиромашно, што потврђује и Милан С. Пироћанац, изасланик српске владе у свом извјештају. Државну службу није користио за личну корист, посебно се гнушајући каквог грабежа, недостојног часног човјека и јунака. Залагао се за сваког Пипера као за брата, зна се да је лично ишао у Ровца да свети своје братственике. А кад књаз због неког преступа осуди познатог пиперског јунака Пунишу Пајића да буде мушкетан (стријељан), чувши то, похити из Херцеговине да осване на Цетињу и то спријечи. Том приликом посрами Николу, рекавши му да ће тако силно обвеселити Турке Спужа и Подгорице, који ће запјевати од среће па књаз приста да се преступ намири новчаном казном.

Фото: glassrpske.com

Никола се испочетка окруживао бираним јунацима и војсковођама, што му је као младом владару давало самопоуздање и помагало да управља. Но временом му је све више сметао њихов углед, а посебно што нису презали да му без зазора, братски и очински отворено укажу гдје гријеши. Мада се код њега још раније могла примијетити значајна доза самољубља и егоцентричности, то се видно повећа послије великих војничких побједа које су претходиле државном признању Црне Горе на Берлинском конгресу. Степен његовог нарцизма и ароганције просто је вријеђао и изазивао отпор и гњев код часних људи. Самохвалисаво је скоро сву славу тих успјеха, посебно оних војних, настојао приписати себи као великом јунаку и стратегу, дрско умањујући заслуге главних актера и креатора тих побједа. Ту његову уобразиљу потхрањивала је читава булумента разних удворица и каријериста, који су се у три смјене дивили његовој ратничкој, државничкој, а богами и књижевној генијалности. Очекујући какву уносну службу и друге привилегије, ти сплеткароши и среброљупци на миг из књажевог блиског окружења спремно би клеветама и лажима насрнули на жртву у коју би најчешће упро прст књажев таст. Мета су редовно били најчаснији ратници и племенски главари, које је господар доживљавао као директну пријетњу успостави своје апсолутистичке власти. Зато их је требало оцрнити и компромитовати, јер су умјесто тражене вазалске понизности наглас говорили оно што господар није хтио да чује, оно о чему други нису смјели ни шаптати. А имало се и те како шта рећи, јер су се разне неправде множиле, а народ је снашла сила јада са накарадном управом.

Тако су умјесто заслуженог поштовања ови људи били изложени увредама и понижењима, како би се пољуљао и срозао њихов углед. Од времена када је оклеветан Милош Обилић па до данашњих дана, та је судбина пратила чувене ратнике. Мада је књаз којекакве неборце, замеђаше и мекомудиће за ропску сервилност и заслуге у тим хајкама китио медаљама, скупим оружјем и сребрним токама, углед им није могао прибавити па су поред славних војвода и сердара, изгледали јадно и ништавно, што је још више подјаривало њихову мржњу и агресивност спрам тих великих људи.

На саму маргину јавног живота потискивани су легендарни јунаци Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Пеко Павловић, Лука Вукаловић, поп Мило Јововић, Ђоко Пејовић и други. Гледани су и прогањани као неки издајници и јеретици, који се усудише да богохуле на недодирљивог господара. Они су гајили високо међусобно поштовање и наклоност и огроман углед у народу, али на крају ипак платише високу цијену Николиној сујети. Велике ратнике ако промаши сабља ил' куршум, чека отров зависти и љубоморе.

Опијен својом моћи, књаз се на вулгаран и поспрдан начин играо с људима. Једном тако окупљене главаре испред двора на Цетињу Никола упита да ли виде орла што лети изнад Ловћена. Сви гракнуше потврдно како га виде, сем Јола који каза да не види орла, к'о што га није ни било, читајући тај Николин марифетлук као пробу понизности. Књаз се тад обрецну на њега: “Ти Јоле вазда нешто у страну гледаш”, а сердар му одбруси: “Није зло што ја орла не видим, већ што га ови други виде, јер ко лаже за атар другога, чини зло и себи и њему.”

Књаз се на разне начине поигравао са сердаром Јолом, користећи сваку прилику да га увриједи и понизи. Било је познато да Јоле живи на оскудном имању и да као многи није трчао за материјалним добрима. Уочи ослобађања Подгорице књаз му обећа да ће због великих заслуга, када се буде дијелило заузето  земљиште, он добити неке Врањачке њиве. Но, упркос томе што се Јоле и у том боју јуначки истакао Никола обећано порече и то земљиште додијели Мијајлу Нишину.

На крају скоро да га прогласи за државног непријатеља јер шурује са двором у Београду, што се на Цетињу сматрало великим преступом (као и данас). Попут свих српских родољуба и Јоле је горио жељом да се двије српске кнежевине споје у једину државу, заједно са Босном, Херцеговином и Старом Србијом. Као што рече и његов блиски пријатељ и истомиљеник Марко Миљанов: “Готов сам све, па и живот поклонити за најсвјетлију идеју, идеју уједињења српског народа”. То је била и давнашња визија вожда Карађорђа, који априла 1806. пише владици Петру Првом на Цетиње, да осим Црне Горе: “Устане и Босна и Херцеговина на обшчеје свију Сербља избавленије (...) и да живимо заједно и уједно како што нам Бог заповеда, који је у нас једну исту сербску крв улио и једним нас благочестијем просветио, тако да живимо и да будемо браћа, једно тело, једно сердце и једна душа”. И Цетиње је одувијек било за ту идеју, али је Никола у својој грандоманији поспрдно ниподаштавао Обреновиће и Србију, сматрајући да њему припада престо те будуће државе. То је озбиљно захладило односе два српска двора, на велику радост Беча и Стамбола који су здушно радили на том расколу.  

Чим се виђе да је сердар Јоле пао у немилост књаза, многи слаби карактери почеше окретати главу од њега и клонити га се, е да би се додворили господару, али и избјегли тешку руку Петровића. Тако су само ријетки дигли глас против неправде која му се чини, углавном његови побратими који су мање-више доживјели исту судбину: Марко Миљанов, Пеко Павловић, Миљан Вуков и други.

Одликовања

Тако је двор захваљивао овом прекаљеном старом војсковођи, који је почео лити крв за Црну Гору још читаву деценију прије Николиног рођења. Разумно је било понешто и оћутати, рећи ће неко, али се напросто није могло прећи преко свих понижења која су долазила из дворске кухиње па тако погазити не само своју част, већ и част оних које је представљао и који су га одано слиједили и гинули слушајући његову ријеч. Знајући да се част не може одузети већ само изгубити, остаде досљедан старом витешком кодексу “све за образ, образ низашта”. Зато се морао суочити са посљедицама своје непопустљивости, што је ускоро и резултирало претешком одлуком да напусти земљу својих отаца, за коју се крваво борио цијелог живота.

Тешка срца октобра 1879. одлази са својима у Србију, а са њим и још шест блиских породица са укупно 56 чланова. Измичући се од Николине безобзирне самовоље и лицемјерја, истим путем ће кренути и други угледни Црногорци Пеко Павловић, Жарко Љешевић, Крсто Турудија, Радоје Контић, Радоје Плавшић, Сава Ивановић, Томо Ораовац и још многи.

Његово душевно стање донекле је олакшао срдачан пријем у Србији, уз почасти и пажњу која му је указивана. Краљ Милан му је додијелио имање у Нишу и пензију, а уз то као пријатељу одобри му сталан и несметан приступ свом љетном двору.

Упркос свим недаћама, а и теретом година, Јоле ни тад није клонуо духом и већ 1885. узима учешће и у српско-бугарском рату.

Сердар Јоле је био носилац високих одликовања Црне Горе, Србије, Русије па и Аустроугарске, а Нишлије су га цијениле као најугледнијег суграђанина. У том граду 5. јануара 1900. вјечно је починуо овај легендарни ратник високог морала, чију ће непролазну славу преносити гусле све док их Србин буде стављао преко крила.

Породица

Сердар Јоле Пилетић је са супругом Милицом имао пет синова Станка, Николу, Видака, Ђорђа и Мирослава и кћерке Христину и Ђурђу. Син Мирослав је био пуковник српске војске, а од његове лозе је била и Вукосава Пилетић, неустрашива курирка за вријеме Топличког устанка 1917. Унук му бијаше војвода крајински, мајор Велимир Пилетић, елитни официр Драже Михаиловића.

Пјесма

На велику срамоту књаз

Јола једном и разоружа

о чему и пјесма свједочи:

“Дај ми сабљу, сердар Јоле.

Одговара сердар Јоле:

Не дам сабљу господаре,

није сабља оштро гвожђе

већ је сабља сердар Јоле,

не сијече сабља Турке

без Јолове десне руке”.

Због те је срамоте војвода

Пеко оштро пребацио књазу:

“Што витеза Јола разоружа,

Што је обруч стеза око Спужа?

Отимао куле и фортице,

Улијета у сред Подгорице”.

Аутор: Драган Мијовић