Доносимо одломак из књиге „Дјеца коју није волио свијет“, аутора Бојана Вегаре.

„Кад се нису хтјели играт са мном те 1984. године, сазанао сам да сам Србин. Кад ме ногом у стомак шутнуо комшија Џевад, на Видовдан 1989. изнервиран премијером филма Бој на Косову, сазнао сам ко су комшије.

А онда сам 1992. године постао агресор. Морао сам да бјежим и од првих дана рата нисам на свом.

Сви који су остали у мом крају су преживјели невиђену голготу.

Довољно је речи, да су сви мушкарци одведени у концентрациони логор Силос у Тарчину. Силос је распуштен тек 27. 1. 1996. и најмоструозни је логор у протеклом рату. Комшију Шпиру су заклали. Комшију Анђелку силовали, док су малом Горану држали пиштољ устима и тугли га. Он се од те ноћи није никад опоравио. Чак су и моју бабу од 70 година затварали. А бабину сестру Јелку су тукли док није цркла од бола. Али и туге за сином и мужем од којих је дјели жица логора Силос и чије крике слуша данима. Рат сам провео у опкољеним Хаџићима и са брда су нас убијали сваки дан. Четри године у дуплом обручу, мјесецима без струје, воде. Предевераних стотине офанзива, гранатирања и засипање уранијумом. Данас комшије обиљежавају Дан опсаде и почетак агресије. Те кажу, да сам неког држао у опсади и блокади.

Кажу и да сам геноцидан.

Казујте ви шта хоћете, не замјерам. Памтим вам ја. Памтим вам и у глави имам. Па и слику ђеда Драге послије размјене, кад га у ћебету у стан унесошмо. Памтим вам оних његових 35 кила. Памтим и мртве вршњаке. Памтим вам траг крви мртвог друга. Памтим сваки крик мајке и сваки рану очева. Памтим сваки јебени дан рата, сву вашу подлост и лажи. Једино не памтим запаљену цркву Светих апостола Петра и Павла. Не памтим, јер имам слику. Ево те слике, која је живи доказ мултиетичности и суживота у Сарајевском пољу. А прије свега подсјећа ме да сам агресор и то на земљу у којој Срби живе од памтивјека.“