У 88. емисији "Разбуђивање" гостовао је био Бојан Вегара, пријератни становник сарајевске општине Хаџићи.

Бојан је рођен 1980. године у Сарајеву, одрастао је у Хаџићима. Он је осма генерација своје лозе која живи(ла) на том простору Сарајевског поља. На то имање дошли су из Улога, након пропасти устанка Пере Тунгуза, јер нису хтјели да прихвате ислам.

Још као дјечак Вегара је сазнао шта је по националности, јер је живио у муслиманском окружењу, па комшијска дјеца нису хтјели да се играју са њим. Већ крајем јуна 1989. добија батине од комшије који је старији од њега 20 година, јер "није хтио да му донесе лопту", а прави разлог је био тај што су муслимани након приказа филма "Бој на Косову" отворено показивали мржњу према Србима.

Његови родитељи су радили у Сарајеву и имали добра примања, они нису ни слутили шта се заправо спрема, јер нису жељели рат.

Ипак, 1992. године у прољеће баба их је све одвела у цркву о Васкрсу након поста да се причесте те Богу помоле да преживе зло које је неумитно долазило.

У близини имања Вегара била је велика касарна ЈНА, она је на почетку рата уливала некакву сигурност. Међутим, када је касарна у мају 1992. године пала у руке муслиманских паравојних снага тј. предата, ни Вегаре више нису биле сигурне у својој кући.

Видео: HelmCast

Муслимански паравојници су у Општини Хаџићи масовно "претресали" куће Срба, заправо пљачкали, силовали и киднаповали... Његов деда Драго је утамничен у државном логору "Силос" у насељу Тарчин. Тамо је тучен и измораван глађу и жеђу, спавао на бетону... Слободу је угледао тек крајем децембра 1992. када је изашао са свега 35 кикограма. Опоравак је био тежак. Рат је већ увелико трајао, а лијекова нема.

Бојан Вегара је са мајком и братом отишао код очеве сестре, тетке Мире, која је живила у згради, у центру Хаџића. Ту почиње пакао од дјетињства, јер слобода кретања је била ограничена на стан: ходник, купатило, соба... Струје је врло ријетко било. Техничка вода је стизала у цистернама, а за пијаћу воду је морао ићи на врело са мајком рано изјутра да их не виде муслимански снајперисти.

Најтежа ствар коју је имао у рату јесте убиство комшијског дјечака Гвоздена, кога је разнијела граната са муслиманских положаја. То му је јако тешко пало, јер је његов леш видио када су га износили. И сам Вегара је био небројено пута у врло опасним ситуацијама, јер је смрт вребала иза сваког ћошка. Зиме су биле хладне, спуштало се испод 15 степени Целзијусових испод нуле.

Његов отац је био на положају, као борац Игманске бригаде, иако је имао добре пословне понуде у Србији, није хтио да остави своју породицу и завичај.

Крајем 1993. године у Хаџиће долази једна америчка новинарка која је снимила на стотине слика и направила преко 10 прилога о српским малишанима у ратом захваћеном Сарајеву. Вратила се у САД послије неколико недјеља. Стигло је писмо од ње у коме се каже да ниједна америчка ТВ станица или медијска кућа није хтјела да прикаже њене слике и прилоге. Тражили су јој да све то "премонтира" и да наведе да се ради о муслиманској дјеци, што је она одбила. На крају писма закључује: "Ви сте дјеца коју не воли свијет".

Три и по године су му прошле у највећој биједи и неимаштини. Рижу тј. пиринач је омрзнуо и двије деценије након рата то није могао да окуси. Црвени крст је дијелио храну тј. конзерве старе по 50 година.

О Аранђеловдану 1995. мајка му вели да је рат завршен, јер је потписан Дејтонски мировни уговор, по коме су оружани сукоби у БиХ окончани. Иако се он у том моменту радовао, мајка је плакала. Цијена "мира" била је да Сарајево припадне муслиманској страни. Тада је доживио шок! Није могао да вјерује да након 35 офанзива муслиманске тзв. Армије БиХ на Сарајево, мора да напусти родни дом. Иако је муслиманска страна имала и више људства, повољнији положај и артиљерију, српски борци нису узмакли ни метра.

Један потпис предсједника Србије, Слободана Милошевића у Дејтону је вјековна огњишта сарајевских Срба претворио у успомену. Још једна велика издаја Срба са западне стране Дрине. Услиједила је зима пуна страха и неизвјестности, гдје су пријетње муслиманске стране о освети биле свакодневне. Управо то је навело стотине хиљада Сарајлија да оду са свог кућног прага почетком 1996. године, али и да понесу са собом мртве. Била је то најтужнија колона у историји Сарајева - колона живих и мртвих.

Вегара долази са породицом у Братунац у Средње Подриње, мјесто које је такође током рата у БиХ имало огромна страдања од хорди Насера Орића и муслиманске 28. дивизије. Опоравак није био лаган, нити је било лако заборавити своју кућу.

Прије десетак година је почео да пише на свом Фејсбук профилу приче о дјетињству и рату, које су уобличене у књигу у прољеће 2025. године. Наслов је више него упечатљив "Дјеца коју није волио свијет".

Књига је нашла свој пут не само на Балкану, већ и широм планете. Кренуле су промоције, већ их је било по БиХ и Црној Гори... на јесен долази у Србију, да свједочи и разбија предрасуде и једностраном виђењу рата у БиХ.

Аутор и водитељ: Милан Чучковић