Због корона пандемије у БиХ ће и ове године Празник рада бити обиљежен углавном пригодним онлајн порукама и видео спотовима.

Иако су елементарна права радника угроженија него икад, питање је да ли би масовнијих протеста било чак ни да јавна окупљања нису забрањена.

Да ли су се радници, дефинитивно, одрекли борбе за достојанствен рад, по принципу “ћути, не таласај, чувај посао и чекај прилику да одеш у иностранство“?

Истина, није им замјерити, јер је од почетка корона пандемије само у Републици Српској, према проћенама Савеза синдиката РС, без посла остало око 11.000 радника. Око 250.000 радника у БиХ је, због кризе коју је изазвала пандемије, у непосредном ризику од губитка посла, показала је заједничка студија Међународне организације рада и Европске банке за обнову и развој.

Хиљаде радника који су сачували радна мјеста због кризе раде са скраћеним радним временом или за драстично смањену плату.

– Дешавало се да током мјесеца радимо само пет, шет, највише 15 дана. Нема посла, нема наруџби. Онда и плата буде 250 до 300 марака, а од тога се живјети не може – каже један радник из Грачанице, запослен у обућарској индустрији.

Његове колегинице из сусједне Модриче нису биле те среће. Фабрика обуће „Алфа“ у овом граду је прошле године затворена и тако је без посла остало 450 радника, махом жена, које немају скоро никакве шансе да ускоро нађу неки други посао.

Питање је има ли међу обесправљеним радницима у БиХ потенцијала за масовнију побуну и колико су синдикати спремни да организују протесте и штрајкове и да стану на чело радничке колоне?

И каква је, уопште, судбина синдикалне борбе у 21. вијеку, поготово на Балкану, гдје су државе отворено стале на страну капитала, не показујући бог зна какву намјеру да заштите интересе радника? Да ли су нам потребни нови облици синдикалне борбе за ново доба?

Ова су питања отворена већ годинама, али корона криза их је, као и многе друге друштвене проблеме, оголила и учинила очигледнијим него икад.

Лидери водећих синдиката у БиХ сагласни су да рад синдиката треба прилагодити условима глобализације, нових облика рада и нових технологија. Ипак, они вјерују да провјерени традиционални начини борбе за права радника немају алтернативу. Синдикална борба, тврде они, значи штрајк, протест, упорне преговоре, понекад и дугогодишњу сизифовску борбу за остваривање радничких права.

Селведин Шаторовић, предсједник Савеза самосталних синдиката БиХ, који окупља око 150.000 радника из Федерације БиХ, тврди да само епидемиолошке мјере спречавају излазак десетина хиљада радника на улице.

– Када се поправи стање с пандемијом сигуран сам да ће радници, али и грађани БиХ, масовно изаћи на улице, јер друге алтернативе нема, јер више од 60 одсто радника ради за плате мање од 600 КМ, а за синдикалну потрошачку корпу, за достојанствен живот породице, ваља обезбедити око 2.000 КМ – категоричан је Шаторовић.

Додаје да радници јесу застрашени, али су доведени у ситуацију да више заиста немају шта изгубити.

– Ако ће изгубити несигурно радно мјесто и плату од 400 КМ, онда то и није неки ризик – каже Шаторовић и подсјећа на масовне протесте, који су у градовима Федерације БиХ избили 2014. године, када је, како тврди, стандард био виши него данас.

Шаторовић, међутим, страхује и од другачијег сценарија: да ће многи радници, када корона прође, умјесто на протесте, похрлити преко границе и да „ускоро у БиХ више неће имати ко да се буни“.

И Ранка Мишић, предсједница Савеза синдиката Републике Српске, сматра да је такав сценарио врло могућ.

– Живот је само један и не треба замјерити људима, који не виде перспективу у држави у којој власт иде на руку послодавцима, а послодавцима је у циљу да су радници сиромашни и да живе у страху. Такви послодавци не размишљају да сиромашан радник не може купити њихове производе и да тако упадамо у зачарани круг у којем нема напретка – упозорава Мишићева.

И у РС је, као и у Федерацији БиХ, степен синдикализације, у односу на Западну Европу, још увијек доста висок, и по томе је БиХ у сличној ситуацији као и већина земаља бивше Југославије и бившег Источног блока. Око 40 одсто запослених у БиХ су чланови синдиката, док је у Француској, на примјер, степен синдикализације мањи од десет одсто.

Тако Савез синдиката РС, према подацима из прошле године, у својих 15 гранских синдиката окупља, како наводи Мишићева, 111.285 радника. Велики је то потенцијал, али проблем је што тек сваки трећи члан синдиката у РС долази из реалног сектора. Најмање синдикалних организација активно је у трговини и угоститељству, гдје су радници, поготово у доба пандемије, у најтежој ситуацији.

– Када смо имали локдаун за угоститеље и када смо се једва изборили да минималац од 520 КМ буде исплаћиван директно радницима, а не преко послодаваца, долазили су нам радници и питали “гдје је мојих 520 КМ”. Испоставило се да се ради о непријављеним радницима, који не раде за плату, него за дневнице, као надничари. Њих нема у синдикату, њих нема у систему, њих нема нигдје  – каже Ранка Мишић.

Додаје да су истовремено, власници ресторана и кафића, који држе непријављене раднике, “јаукали како не могу исплатити плате” и тражили помоћ из буџета.

– Они су варали су и државу и раднике и фондове и сада траже да они који су уредно плаћали порезе и доприносе њима дају дио тог новца – категорична је Мишићева.

Зоран Стојиљковић, професор београдског Факултета политичких наука и један од водећих синдикалних лидера у Србији, каже да је у свим земљама региона, када је у питању борба за достојанствен рад, ситуација  слична.

Он већ годинама упозорава да “никад није било теже на Балкану бити синдикални активиста и борити се за права радника, јер је неравнотежа моћи између синдиката, послодаваца и власти огромна”.

Данас, у доба корона кризе, Стојиљковић каже да је право вријеме за “рестарт” синдиката. Синдикати новог доба, тврди он, морају окупљати не само само запослене и радно ангажоване раднике, него и незапослене и пензионере и морају тражити савезнике у медијима, невладином сектору, академској заједници.

– Синдикат је дом за све који чине свијет рада. А свијету рада припада свако ко није финансијски капиталиста, није државни министар или високи јавни службеник, није високорангирани судија или полицајац, или медијски магнат; другим ријечима, није члан “блока моћи” – поручио је Стојиљковић.

Лидерка Савеза синдиката РС, међутим, сматра да је најбитније мотивисати запослене раднике да се синдикално организују и ослободити их страхова и заблуда.

­- Кључ је како да убиједимо радника да му не може бити ништа и да му не смије бити ништа ако се побуни или штрајкује, јер два мјесеца  није добио плату. Такође, радници треба да буду свјесни да синдикат није тамо неко ко ће доћи са стране и ријешити им проблеме као чаробним штапићем. Синдикат чине радници, који се организовано боре за своја права. Тако је било и у вријеме прве индустријске револуције, тако је и данас у доба ИТ технологија – закључује Ранка Мишић.

Дамир Арсенијевић, професор универзитета и активиста из Тузле, оснивач Радничког универзитета у овом граду, сматра да се стари, традиционални синдикати у БиХ не сналазе у новом добу, али да радници због тога не треба да се одрекну синдикалног организовања.

Уз образовање радника и синдикалних активиста у области заштите радничких и људских права, у БиХ је, сматра Арсенијевић, неопходна и “лустрација синдиката”.

– Синдикати у БиХ су корумпирани и немоћни да одговоре изазовима новог времена, јер су синдикални лидери себи допустили да кокетирају с политичарима, који желе докрајчити синдикат. Али, ми не смијемо напустити идеју синдикалног организовања као потрошену, не смијемо напустити синдикат. Напротив, морамо се борити за њега. Морамо се борити за лустрацију синдиката и не смијемо дозволити да се радничка солидарност сведе на борбу против сиромашта и на милостињу – каже Арсенијевић.

И Бесима Борић, висока функционерка  СДП БиХ, која има дугогодишње искуство у сарадњи са синдикатима, оћењује да се синдикати у БиХ у постјугословенско доба нису најбоље снашли у улози бранилаца радничких права.– Подлегли су подјелама, везивали се за владајуће структуре и нису направили синергију за заједничку борбу и истинску радничку солидарност, без обзира на територијалу или гранску подјелу. Уз то, и у синдикатима, као и у политици, имамо борбу за лидерске позиције, која често потискује у други план ону борбу која би морала бити приоритет, а то је борба за радничка права и достојанствен рад – каже Борићева.

Истиче да је синдикалцима потребна додатна едукација из различитих области, од организације до макроекономије, политике запошљавања, социјалне политике и пензионог система, како би одговорили задацима у новом добу.

– Било је покушаја међународног синдиката да кроз едукације покажу различите моделе рада. Фондација Фридрих Еберт у БиХ је урадила много на јачању синдиката у БиХ, али ја за сада не видим неког значајнијег напретка у начину рада синдиката и њиховом утицају – закључује Бесима Борић.