Бориша Симанић је спортски јунак 2023. године. Репрезентативац Србије ујединио је све љубитеље кошарке, не само у Србији и региону, већ и широм свијета који су имали само једну жељу да га опет виде на терену.

Показао је крилни центар да је за њега играње за национални тим светиња. Још од првог позива са 14 година увијек се радо одазивао позиву у најдражи дрес и долазио на окупљања. Нико није ни слутио да ће због дуела током меча против Јужног Судана на Свјетском првенству у Манили остати без једног бубрега и да ће му у тим моментима бити и живот у опасности.

Одлична реакција доктора Драгана Радовановића спријечила је додатне компликације и Симанић је сад у фази опоравка. Ведар, приватно веома културан и опуштен тражио је да интервју буде у пријатељском тону, без персирања.

Оно што је у овом моменту најважније и што је прво питање свих који сретну репрезентативца Србије и кошаркаша Сарагосе је како иде опоравак.

СИМАНИЋ: Најбитније је да се осјећам супер. Све иде према плану за овај период, тако да је све добро. Добио сам посебан план исхране и избацили смо со, могу да једем само 100 грама протеина дневно и тога се држим. Организам се сад привикава на ову ситуацију. Сад чекам нове анализе након којих ћу јасније знати који су даљи планови. Стриктно се придржавам свега и заиста се надам да ћу опет играти кошарку.

ГЛАС: Људи заиста цијене жртву коју си поднио играјући за национални тим. Није чудо да добијеш највеће аплаузе гдје год се појавиш. Од дочека на балкону до додјеле признања. Како си се осјећао приликом изласка на дочеку кошаркаша и када те загрлио Новак Ђоковић?

СИМАНИЋ: Посебна драж је била што је Ђоковић био на дочеку. Бити са њим на балкону је непроцјењиво још кад смо видјели његову реакцију и колико му је то значило. Били су и баскеташи чини ми се. Кажем чини ми се, јер тих дана нисам знао гдје је лијево, све ми је било мутно након пет дана у болници. Дочек је био нешто сјајно, успомена за читав живот. Тек касније сам постао свјестан свега што се дешавало. Посебно што је Новак био са нама, сви знамо колика је он звијезда и још кад је заплакао. Све је било веома емотивно. Сви ми спортисти смо сањали о томе да освојимо медаљу за своју земљу и да имамо дочек. То је жеља сваког ко почне да се бави спортом да то доживи, тако да сам упркос повреди био пресрећан.

ГЛАС: Вјерујем да не волиш да се присјећаш дешавања из Маниле. Саиграчи су након освајања сребра истицали како их је управо твоја порука додатно мотивисала. Како си у тим тешким тренуцима у болници успио да мислиш на саиграче?

СИМАНИЋ: Након што су ме одвели у болницу, саиграчи су били смушени. Нису спавали двије ноћи, изгубили су од Италије и све то их је сигурно погодило. Размишљали су о мени. Ми смо тим који је све прошао заједно и чим сам дошао себи тражио сам телефон да им пошаљем поруку. И раније је доктор све преносио, али желио сам лично да им се јавим да се увјере да је све добро. Први пут кад сам желио да им пошаљем заплакао сам и нисам успио, свако помјерање ме бољело. Оставио сам телефон накратко и онда успио у другом покушају да пошаљем поруку. Касније су ми рекли да им је то баш пуно значило.

ГЛАС: Тај потез су баш и саиграчи често истицали као један од пресудних у борби за медаљу. Како си ти уопште преживљавао те дане?

СИМАНИЋ: Прва ствар коју сам питао док сам био у болници кад би дошли доктор Радовановић и Драган Тарлаћ била је не како сам, већ јесмо ли побиједили. Њихове побједе су ми пуно значиле. Успио сам да се опоравим па сам касније гледао меч против Канаде и финале. Знамо се заиста дуго и од првог дана смо се уклопили у прави тим. Радили смо баш добро и та повреда их је мало пореметила, али су показали снагу и успјели су да се врате. Заиста је то сјајна група момака чији рад је награђен медаљом.

ГЛАС: На првенство у Манилу испраћени сте са скепсом. Нико није очекивао велики резултат.

СИМАНИЋ: Не пратим иначе превише друштвене мреже, ни медије, али свјестан сам да очекивања пред шампионат нису била велика. Једноставно велики број отказа је утицао на то и скинуо је можда и притисак са нас. Због тога ми је још дражи успјех репрезентације, јер смо показали колико вриједимо и колико у суштини значи кад имате тим. Мада сви су мало и потцијенили селектора Светислава Пешића. Ипак је он један од најискуснијих селектора и дуго је у свјетском врху. Наметнуо је тимски дух, свако је прихватио своју улогу. Никоме није била битна минутажа, већ само да играмо добро и побјеђујемо. Играмо за репрезентацију, за свој народ а то има посебну драж.

ГЛАС: Често спомињеш да је пресудио тим. Како се уопште градила та добра атмосфера у екипи?

СИМАНИЋ: Одмах на почетку припрема направили смо заједничку групу и у њој имамо своје интерне шале, па тако припреме падају лакше и занимљиво је. И кроз то се гради тимски дух. Богдановић је капитен на терену, али и у свлачионици гдје пушта музику, најчешће нашу.

ГЛАС: Успјех у Манили ће сигурно пуно значити за српску кошарку посебно након неколико година без успјеха. Поново се вратио тај култ, кошаркаши су опет цијењени?

СИМАНИЋ: Играње за репрезентацију је част и ту за мене никад није било дилеме. Не можемо сви да идемо на велика такмичења, а посљедња је одлука селектора. Због тога је битна хемија у тиму. Прошле године пред Европско првенство посљедњи смо отпали са списка Огњен Добрић, Филип Петрушев и ја. Сигурно је да ти буде тешко, али једино што желиш је да остали момци направе успјех.

ГЛАС: Каријеру си почео у Републици Српској након што је породица по завршетку рата избјегла у Братунац. Сјећаш ли се тих почетака?

СИМАНИЋ:  Отац и стриц су бивши кошаркаши, тако да је то била љубав на први поглед. Чим сам проходао тражио сам лопту. Отац је играо за клуб у Братунцу чини ми се да се звао Вихор и ишао сам с њим. На тренингу сам се заиграо с лоптом. Тренер Драган Илић је затим тражио да останем и тренирам и тако је све почело. Наравно на старту ми је све то била игра, уживао сам у сваком моменту.

ГЛАС: Веома млад си отишао од куће у Будућност из Бијељине. Како је тада било отићи од породице?

СИМАНИЋ: На такмичењу ме примијетио тренер Дарио Чојић. Он је инсистирао да одем у Бијељину и онда сам са 12 година почео озбиљније да тренирам и радим. Било је тешко на почетку, веома сам везан за породицу, а требао сам у тим годинама да одем од њих. Годину дана сам становао код тренера и тек након тога је дошла мајка. И даље сам кошарку гледао као игру, али је Дарио био баш посвећен, вриједно смо радили и напредовали. Знао је баш како да ради са млађим категоријама и да препозна таленте. Радили смо напорно три године, напредак је био очигледан, а све више сам схватао колико је одрицања потребно да бих имао успјешну каријеру.

ГЛАС: Мало је недостајало да и у јуниорској конкуренцији завршиш у Шпанији, као да ти је била суђена.

СИМАНИЋ: Имали смо мини-куп у Шпанији и на њему сам се баш показао и скренуо пажњу њихових клубова. Прво сам добио позив Басконије, онда и Барселоне, али се нешто нису договорили с родитељима. Нисам био оптерећен тиме, сматрао сам да имам још времена. Онда се наредне године јавила Звезда за коју навијам. Играли су неколико пута против нас у Бијељини. Коначан договор је постигнут током припрема кадетске репрезентације. Родитељи су ме довезли на окупљање, а селектор кадетске репрезентације био је Вања Гуша који је тад био и тренер кадета Звезде. Он ме додатно препоручио код управе клуба и предсједника Небојше Човића. И они су брзо реаговали, звали родитеље који су кренули кући. Буквално су се срели на пумпи и договорили око преласка. Мене су питали да ли желим и ја сам одмах рекао да може, јер сам навијач Звезде Практично сам већ тад испунио сан.

ГЛАС: Играње у Звезди носи велики притисак, како медија и навијача. Освојили сте јуниорску Евролигу, затим изгубили два финала, а ти си био МВП. Како си се носио с притиском који је донио први тим и са великим очекивањима?

СИМАНИЋ: Нисам никад био у том фазону притиска, не читам медије, нисам ни тада обраћао пажњу на било шта осим на своју игру. Прве године сам играо за кадете па сам ишао на каљење у ФМП, па сам онда прикључен првом тиму са 17 година. Требало је времена да се привикнем.

ГЛАС: Званични деби у Евролиги имао си на гостовању против Реала. Прво па врхунски меч.

СИМАНИЋ: Утакмица против Реала ћу вјечно памтити. Лука Митровић се повриједио пред утакмицу, остали смо Марко Тејић и ја на позицији тако да сам добио шансу. Одиграо сам добро и пуно ми је значило да могу да играм са врхунским кошаркашима. Лука се касније опоравио и добио предност, јер је у том тренутку био бољи, искуснији. Доста су ми значили савјети старијих играча. Бранко Лазић ми је доста објашњавао око одбране, али нисам баш био заинтересован. Шалим се, наравно, помагали су ми доста да схватим шта се од мене тражи.

ГЛАС: У Црвеној звезди си био члан екипе која је освојила три титуле шампиона АБА и лиге Србије. Најбоља сезона је дефинитивно била под вођством тренера Милана Томића, када си добио праву шансу.

СИМАНИЋ: Дефинитивно најбоља сезона је била та под Томићем који је био не само одличан тренер већ и психолог. Играо сам у континуитету, добио праву шансу што је за мене било најважније у том периоду. Имао сам слободу у игри, повјерење тренера и онда је све било лакше. Сигурно да је то била једна фантастична сезоне коју смо почели освајањем АБА Суперкупа, а завршили титулом у оном финалу против Будућности. Сви знамо каква је атмосфера владала у тим финалима, а то је једна од најдражих трофеја.

ГЛАС: Након сезоне у Меги отишао си у шпанску Сарагосу.

СИМАНИЋ: У почетку се нисам снашао. Нова земља људи, стил кошарке. Прва година је свима најтежа. Ипак, од доласка Стефана Јовића све се промијенило. Доста је утицао не само на игру екипе, већ и на моје партије и пуно је лакше кад имаш неког свог. Други дио сезоне посебно финиш сам одиграо феноменално. Баш сам био задовољан партијама.

ГЛАС: Већина спортиста обожава Шпанију због квалитета лиге, али и менталитета. Колико је тачно да се мање тренира у тој земљи и како си се привикао на правила, посебно код извођења лопте?

СИМАНИЋ: Лига је заиста сјајна. Свако сваког може да добије. Прошле године добили смо Реал кући, Барселону, Валенсију. Игра се веома брзо, тако да ми је требало времена. Кад сам дошао, увели су да не мораш чекати судије да изведемо лопту како би убрзали игру. Било је ту комичних сцена гдје се нисмо сналазили како треба. Сви чекају на судију, а већ на другој страни примаш кош. На старту су све екипе доста примале поене, касније смо се навикнули. Што се тиче тренинга нема опуштања. Екипе имају по два тренинга, али генерално код њих је све опуштеније. Нема тог притиска као код нас. Спорт за њих није питање живота и смрти, већ уживање. Пуне су дворане, навијачи сједе уживају аплаузи су за сваки добар потез. Пуно ми значи што видим да ме се саиграчи и навијачи често сјете и упуте поруке за опоравак.

ГЛАС: Често истичу да је Шпанија идеална земља за живот.

СИМАНИЋ: Заиста је тако. Сарагоса је велики и лијеп град са неких 800.000 становника. Штета само што није на мору, хахаха, али лијепо је вријеме цијеле године. Фудбал је дефинитивно спорт један, али воле много и кошарку. Имају ту спортску културу, а посебно су поносни на успјехе репрезентације.

Радовановић други отац

Отац Драган Симанић и овом приликом је истакао да је након Маниле Бориша добио и другог оца, доктора Драгана Радовановића.

- Заиста никад нећемо моћи довољно да захвалимо доктору Драгану Радовановићу на свему што је тих дана урадио како би помогао нашем сину. Заиста често кажем, али то искрено и мислим да му је сад као други отац, колико се борио за њега и колико нам се јављао и помогао да пребродимо ту ситуацију - рекао је Драган.

Сузе због малишана

Бориша Симанић је опоравак искористио да се бави и хуманитарним радом. Тако је уручио поклоне школи “Вук Караџић” коју је похађао у Братунцу, а затим и поклоне дјеци са Косова и Метохије. Током боравка у болници управо је са Космета добио бројне поруке за брз опоравак. Приликом додјеле пакетића Симанић је и заплакао.

- Драго ми је да могу да им помогнем. Ако могу макар накратко да их усрећим, увијек ћу бити ту. Било је емотивно и у школи и са малишанима с Космета и њихов осмијех нема цијену - поручио је Симанић.

Плакета “Гласа”

Симанић је добио плакету “Гласа Српске” на 69. Избору десет најбољих спортиста Републике Српске. Управо је кошаркашки репрезентативац добио највећи аплауз на свечаној манифестацији

- Хвала на признању и дочеку који сам имао у Бањалуци. Заиста нам је било лијепо - истакао је Бориша.

Пише: Дарко Драгичевић