Глумица продукције "Југоарт" из Београда Тања Бошковић, којој је стручни жири 24. Фестивала малих сцена и монодраме у Источном Сарајеву додијелио награду за најбољу глумицу у представи "Примадоне" у режији Ирфана Менсура, каже да је имала среће јер је умјетност, која даје могућност људима да буду бољи, њој отворила врата вјере и људске радости.

Бошковићева сматра да је срећна јер је имала добре родитеље и претке, те напомиње да се у вријеме када је одрастала племенитост подразумијевала.

-Моја генерација се трудила да буде на корист другима, да се трудимо да не будемо глупи. Срамота је било не знати, не бити вредан онолико колико мораш. Сада се потпуно морал променио- истакла је Бошковићева.

Према њеним ријечима, 19. вијек је био сублимиран у реченици "мислим, дакле постојим", 20. вијек "имам, дакле постојим", док је 21. вијек "изгледам, дакле постојим".

-Опиремо се ми, којима је Бог дао мало дара да тако не буде и нашој деци, да се опет окрену једни другима, да широко отворе руке и срца и да се што више грле. То желим генерацијама које долазе- поручила је Бошковићева.

Говорећи о представи "Примадоне", у којој игра са Радом Ђуричин, која је такође понијела титулу најбоље глумице Фестивала, Бошковићева истиче да је ријеч о комаду о двије глумице, примадоне које живе у напуштеном позоришту са надом да ће га сачувати од рушења.

Обје су вољеле истог човјека, директора, главног глумца и режисера тог позоришта. Једна му је била жена, а друга љубавница, наводи Бошковићева у сижеу ове јединствене представе, која је инспирисана драмским дјелом "Опсада Лењинграда", а коју је Менсур, како она каже, "очистио" од политике.

-Остало је нешто јако племенито и дивно где две старице, две оцвале примадоне бране позориште од најезде свега што чини кич и шунд сваке врсте. Оне позориште бране животом. Мислим да ова представа данас има комуникацију са сваком средином- каже Бошковићева, додајући да сада постоји најезда потрошачког менталитета.

Она истиче да је имала срећу да њој умјетност отвори нека друга врата - вјере и људске радости.

-Уметност нам даје прилику да будемо бољи и то је мисија нас који смо остали у овом малом забрану културе на целом свету, јер ништа се не разликују ни Канада, ни Европа од нас. Потпуно је све исто, сви трпимо то - потрошњу и брзину као императив. Не знам зашто и где журимо, за чим ми то јуримо, шта ћемо да стигнемо. Гледам како се троше огромне паре на ствари које нам свима ласкају, да смо бољи као људи 21. века. Можда треба да мало прикочимо, да зауставимо потрошњу, да отворимо врата свога срца ка другом човеку, доброти, радости овог тренутка- поручује Бошковићева.

Она додаје да је то можда рјешење свих проблема, можда би се онда људи више вољели, али и више радовали и себи и сваком новом дану.

-Можда би нам свима било боље када не бисмо мерили своју вредност тиме да ли носимо `Гучи` каиш, `Армани` одело и возимо бесни џип- оцијенила је Бошковићева.