Обичаји за православни Божић на Косову и Метохији разликују се од регије до регије, од села до села, па и од породице до породице, али им је заједничко да се на Бадње вече - из куће не излази.

Разлог томе је вјеровање да "срећу не треба износити из куће", већ да се уз Бадњак призову напредак и благостање у породици.

- У суштини, обичаји за најрадоснији празник увелико су зависили од историјског периода или времена у којемо смо као православци живели на овим просторима ослоњени на цркву као сталног заштитника и чувара вере и обичаја - наводи за Срну Бобан Стевић из Лапљег села надомак Грачанице.

Срби у централном дијелу Косова и Метохије од вајкада су бадњак сјекли са првим зрацима сунца на Бадњи дан, али је обичај донекле измјењен почетком овог вијека пошто су, безбједности ради, били принуђени да организовано одлазе по Бадњак.

- Радовали смо се Бадњем јутру. Деда би са једним од нас унука одлазио у шуму да посече Бадњак, а ми остали бисмо тражили врапца, пошто је код нас традиција да се увече, када се упали Бадњак, испече врабац. Свако дете добило би толико да `зубом закачи делић меса`, како би целе наредне године било весело и цвркутало као врабац - објашњава Стевић.

Иверак од Бадњака уносио се у помоћне просторије и мијесио у погачу "чесницу".

Трпеза је увек морала бити пуна, јер се вјерује да ће онај ко гладује за Бадње вече бити гладан цијеле године.

- Зато се на трпези, која се поставља на сламом покривеном патосу у кући, уз погачу налазило све што је ко имао, али само да није мрсно - прича Стевић и истиче да уношење Бадњака прати цвркут дјеце и засипање житом мушког члана подорице који уноси Бадњак и подлаже га.

На Божић у раним јутарњим часовима у кућу долази "положајник" и док он "џара бадњак", набрајајући сва добра која породици треба да донесе, у кући влада апсолутна тишина.

- Нико глас не сме испустити, а онда када положајник заврши џарање настаје опста радост. Некада су наше баке `положајника` даривале везеним вуненим чарапама, а деци давале коцку шећера или шарену бомбону, да би после тога сели за трпезу - наводи Стевић.

У новије вријеме доста тога је измијењено - не хвата се врабац и, углавном, трпеза се поставља на столу умјесто на сламом прекривеном патосу.

Милорад Марковић, просвјетни радник из Грачанице, пет километара удаљене од Лапљег села, истиче да се грачаначки обичаји доста разликују од обичаја у њеном окружењу.

Присјећајући се старијих времена, он наводи да је дјетињство провео у сиромаштву и да је Божић слављен онако како је ко имао и могао, али је за све важило правило да се Божић слави како би се сачувала вјера и идентитет српског народа.

- И о Божићу, као и о сваком другом празнику или догађају важила је хијерархија - домаћин у врху софре /стола/ - напомиње Милорад.

Баке су на Бадњи дан прве устајале како би испекле погачу. Ставе је онда у вунену торбу заједно са житом, а деда дода бутељку ракије и са сјекиром у пратњи најстаријег унука одлази по Бадњак на падине данашњег Грачаначког језера.

Домаћини кућа би, свако поред свог Бадњака, спустили торбу, заврнули рукаве, прекрстили се, залили храст ракијом и са два ударца сјекиром одсјекли "ивер", а потом и Бадњак.

- Онај који сече Бадњак труди се да што мање иверака прави, јер се не сме расипати Бадње дрво. Са собом носи Бадњак, а `помоћнику`, углавном унуку, даје иверак који он предаје баки - домаћици куће која ће њиме ушарати `чесницу` - сјећа се Милорад.

На Божић мушке главе и старији одлазе у цркву са дјецом, а домаћица прави колач "чесницу" /пшенични хљеб/, у који се ставља метална парица.

- Када се породица окупи за Божићну трпезу, сви ломе чесницу, а онај коме припадне парица биће берићетан и срећан целе године. Посебно се водило рачуна да приоритет у свим обичајима припадне мушким главама - прича Милорад Марковић.

Он посебно напомиње да су се Божићу највише радовалу враголани, јер се дјеца на Божић не смију тући.