Српски писац Бранко Ћопић /1915-1984/, члан Српске академије наука и уметности, надахнути приповједач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја који је писао свјежим, сочним и сликовитим језиком, рођен је на данашњи дан 1915. године.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао од 1941. године.
Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата објавио је збирке приповједака "Под Грмечом", "Борци и бјегунци" и "Планинци". Његова прозна дјела су прожета лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, те ведрином и виталношћу духа.
Написао је већи број књига за дјецу, међу којим су: "Бојна лира пионира", "Пут у ведрину" /поезија/, "У свијету лептирова и медвједа", "Босоного дјетињство" /приче/, "Огњено рађање домовине" и "Ратниково прољеће" /збирке пјесама/.
Посљедњом збирком приповједака "Башта сљезове боје", за коју је добио Његошеву награду, Ћопић се представио се као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од "црних коњаника" - убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке.
То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду.
Остала Ћопићева дјела су: "Пролом", "Глуви барут", "Не тугуј, бронзана стражо", "Осма офанзива" /романи/, "Роса на бајонетима", "Сурова школа" и "Доживљаји Николетине Бурсаћа" /збирке приповједака/.
Један од најчитанијих српских писаца убио се 26. марта 1984. године скочивши са моста у Београду.
Данас је Бранко Ћопић класик у српској кљижевности и обавезан дио школске литературе.
