Много је више од шест ствари које ће одлучити, или које могу одлучити, ток и исход финала Лиге шампиона.
Но, постоје они сегменти које свако око, ма колико пажљиво или ма са колико предзнања посматрало утакмицу, може и треба да примијети.
Два тренера су, де факто, највеће звијезде својих екипа. Одиграли су много утакмица један против другог и сваки пут су, да парафразирамо некадашњег Гвардиолиног првог сарадника, то биле партије шаха. И професионалцима је тешко увек и на прво гледање да примијете сваки релевантан детаљ са утакмица које играју тимови два стручњака, али оно најбазичније доступно је свакоме ко обрати пажњу.
Једна од тих ствари су и обливи које ће у фази напада и фази одбране одабрати Тухел и Гвардиола и колико ће их пута током утакмице они мијењати. У финалу њемачког Купа 2016. године, водећи Бајерн и Борусију Дортмунд, Тухел је три пута мијењао дефанзивни облик, да би Гвардиола три пута на то одговарао.
Фудбал је најзабавнији када се, макар мало, зачепрка испод површине, а ово је идеална утакмица за тако нешто.
Свако га осјећа и некада је бесмислено градирати га у фудбалу. После ове мале ограде, ипак вреди рећи да је финале Лиге шампиона утакмица као ниједна друга - као ниједна друга у било ком спорту (говоримо на нивоу клупског фудбала и спорта, наравно).
Тухел је први тренер који је са два различита тима стигао до узастопних финала Лиге шампиона. Гвардиола овде није био десет година. Тухел је имао једна задатак по доласку у Челси - да покуша да буде међу четири екипе Премијер лиге, јер су "плавци" били девети.
Гвардиола је дошао да води пројекат чије је усмјерење освајање Лиге шампиона.
Притисак је бесмислено често градирати у спорту. Али тек понекад, дјелује јасно да он не може бити равномерно распорежен...
Два млада фудбалера су најбољи показатељ колико се оно што бисмо назвали "типичним енглеским фудбалером" промијенило у протеклој деценији. Реорганизујући потпуно приступ тренирању и обликовању младих фудбалера, Енглеска је постала мјесто гдје се играчи, чије су карактеристике у неким ранијим, стереотипима склонијим временима, биле предодређене за медитеранске земље махом, сада могу видјети свугдје.
Мејсон Маунт и Фил Фоден играју изврсно ове сезоне, што њихови бројеви и показују (72 и 64 контакта са лоптом по утакмици, отприлике по 50 покушаних пасова, мало више од две шансе креиране по мечу...).
Опет, без уласка у превише (или уопште) детаља, али важност оних делова утакмице када лопта није слободна је огроман. Отприлике 40 одсто голова се постиже из прекида, а шансе да постигнете гол из било ког прекида веће су од шансе да постигнете гол из било ког посједа (1,8 наспрема 1,1 одсто).
Челси није био лош у овом сегменту ни код Лампарда, док је Манчестер Сити дефинитивно доста радио на томе у протекло вријеме.
"Очекивати неочекивано" је, наравно, оксиморон, али остаје чињеница да у финалу Лиге шампиона треба макар претпостављати да би у први план могао да дође неки фудбалер од кога се то не очекује. Тачније, од кога то јавност, шира и ужа, не очекује...
Рубен Дијас је одиграо врхунску сезону у Енглеској, где је изабран за играча године. Јако је тешко укратко објаснити некоме ван фудбала због чега је он толико сјајан, али свакако вриједи скренути пажњу на њега. Много тога у игри Ситија зависи управо од португалског централног бека...
На другој страни, крилни бекови Челсија (Чилвел, Аспиликуета, Рис Џејмс...) имају велику важност у Тухеловом систему, а посебну важност имаће у контексту овог противника и ове утакмице.
Утакмице у Европи екипа из исте земље умију, понекад, да буду нешто тромије. То, наравно, није правило (ништа тако паушално не може бити). Милан и Јувентус нису одиграли најзанимљивије финале Лиге шампиона 2003. године. Међутим, Челси и Манчестер 2008. године, Ливерпул и Тотенхем 2019. или Бајерн и Борусија Дортмунд 2013. године су биле утакмице које су, просјечном навијачу, свакако пријале.
Биће веома занимљиво видјети којој ће се од двије крајности приближити овај меч, посебно имајући у виду да су два тима само у 2021. години одиграли већ два меча.