Четири кћерке хесенске принцезе Александре и посљедњег руског императора Николаја II биле су прави правцати трн у оку императорске породице и читавог руског народа, премда се на насљедника руског престола чекало веома дуго.

Ипак, четири сестре су биле миљенице својих родитеља, који су без обзира на све, у своју дјецу улагали сав труд, љубав и вјеру. Дјевојке су биле потпуно различитих карактер, али веома блиске, а своју љубав према родитељима и отаџбини са поносом су гајиле до посљедњег даха.

Судбина династије Романових окончана је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, када су револуционари без трунке сажаљења стријељали читаву породицу посљедњег руског императора и њихове слуге. У трагичној ноћи најстарија ћерка Николаја II имала је 22 године, док је најмлађа тек напунила 17. Четири сестре имале су потпуно другачију нарав, а љубав коју су гајиле једна према другој била је толико велика да су биле готово нераздвојне.

Четири ћерке последњег руског императора

Брак хесенске принцезе и Николаја II од самог почетка био је табу тема за њихове породице, с обзиром на то да су и једни и други вјеровали да они нису једно другоме најбоља прилика. Ипак, заљубљени нису обраћали пажњу на мишљење других, него су своју љубав одлучили да крунишу браком.

Већ у првој години брака млади пар је сазнао да је принова на путу, а срећне вијести подигле су расположење у земљи. Будући родитељи су чак и смислили име за свог насљедника, који је требало да се зове Павел. Право разочарање услиједило је одмах по рођењу, када је на свијет дошла Олга. Друга трудноћа услиједила је одмах по повратку Александре Фјородовне из Шкотске, а када се родила друга беба, императорска породица, али и јавност почели су да негодују – како опет дјевојчица? Мала Татјана веома је личила на маму, лијепа, са тамном локнастом косом и упадљивим очима, а и поред жеље да коначно роди насљедника, мајчински инстинкт је превладао и Татјана је постала центар њеног свијета. Трећа трудноћа десила се већ у љето 1899. године, а и овај пут на свијет је дошла ћерка, коју су родитељи назвали Марија, у част њене баке по очевој линији. Три ћерке биле су прави трн у оку свима, а супруга Николаја и сама је била свјесна да јој то што није родила сина „не иде на руку“. Када је четврти пут остала трудна, сви су се понадали да је „то то“, и да ће руска империја коначно добити насљедника трона. Вјероватно можете да претпоставите – у царској породици родила се још једна дјевојчица, којој су дали име Анастасија.

Олга Николајевна – „мала императорка“

Прва ћерка Николаја II била је њихово мезимче, буцкастих образа и чврсте грађе, а родитељи су вољели свуда да је воде са собом: чак су говорили и да су срећни што су добили ћерку, јер да су добили сина он би припадао народу, а ћерка је само њихова. Олга је била веома активно, радознало и дружељубиво дијете, са израженим карактером и веома својеглава, а у одсуству родитеља са задовољством је бринула о својим млађим сестрицама, као права правцата глава породице. Веома рано показала је и свој таленат за музику и стране језике.

Већ са десет година Олга је била свјесна своје улоге у породици, а сви су је звали „малом императорком“, премда је темпераментом веома подсјећала на тату. Када се коначно у породици родио мали Алексеј, Олга је постала и једна од крштених кума престолонасљедника, на шта је посебно била поносна. Олга је важила за веома добродушну особу склону алтруизму, баш као и њена мајка, а често је говорила како јој је жао што се сељани, када покрај њих пролази царска кочија, бацају на кољена. Сматрала је да нико не заслужује да се клања и буде инфериорнији од других.

Татјана Николајевна – мамина копија

Када се родила друга ћерка, Николај је вијест примио веома сталожено, а како је записао у свом дневнику, то је био „други такав свијетли и радосни догађај у њиховом породичном животу“. Лијепа на мајку, мирног и меког карактера, Татјана је била миљеница читаве породице од самог рођења. На двору се увијек истицала беспрјекорним манирима, а у сваком друштву била је омиљена захваљујући својим изузетним способностима и таленту за организацију.

Поред тога, била је нјевероватни „слухиста“ и прави виртуоз на клавиру. Када су она и Олга одрасле, десила се занимљива ситуација: Татјана је замало „украла“ младожењу својој сестри Олги, када се британски принц Едвард, који је дошао да упозна Олгу, сасвим спонтано заљубио у Татјану. Ипак, даљих разговора о браку није било.

Марија Николајевна – анђеоско дијете

Рођење треће ћерке у императорској породици било је још једно у низу разочарање за све, а посебно за Алекандру, која се на све могуће начине трудила да се допадне члановима Николајеве фамилије и руском народу. Ипак, Николај је трећу ћеркицу обожавао, као и њене старије сестре, Олга и Татјана, које су се са посебном пажњом опходиле према новом члану породице. Једном је чак Марија признала оцу да је током испијања чаја „мазнула“ колачић са стола, на шта јој је отац одговорио да му је сада лакше, јер зна да је право дијете, а не анђео коме само што нису израсла крила.

Како је одрастала, Марија је била све повученија, а и најмања непријатност изазивала је да јој се зацрвене образи. Ипак, и поред своје интровертности, Марија је била невјероватно шармантна: њени румени образи и очаравајући осмијех никога нису остављали равнодушним, а њена богата знања из области математике и других егзактних наука чинила су је веома поштованом у друштву. Осим тога, била је и пасионирани љубитељ сликарства. Марија се никада није трудила да истиче свој императорски положај, а у комуникацији са свима, па и са слугама, била је отворена и непосредна, трудећи се да никада не стави себе изнад других.

Анастасија Николајевна – врцава и необуздана

Четврта, најмлађа ћерка императора Николаја II и Александре Фјодоровне била је чиста супротност од интровертне и скромне Марије. Мала Анастасија се није бојала да противрјечи старијима, увијек је била директна и врцава, а њен смисао за хумор напунио је дом Романових од како је проговорила. Анастасија је ишла против свих правила, јела како је хтјела не придржавајући се дворских правила, трчала гдје је стигла и показивала своју ћуд у готово свакој прилици.

Анастасија вицкасту нарав није могла обуздати ни када је дошло вријеме да се учи: на часовима једва да је могла пресједити на мјесту, пажњу није могла задржати ни у којим условима, а сваку прилику користила је да „шмугне“ са наставе.

„Шта год да се ради, пробаћемо поново“

Када је послије неколико безуспјешних покушаја да добије насљедника рођена и четврта ћерка, Николај се (на неки начин) помирио са судбином и ријешио да ћеркино крштење прослави „широко“. Током велелепног крштења мале Анастасије Николај је са поносом примао честитке, а како је навела једна од посјетилаца свечаности, отац се у једном моменту окренуо ка својој супрузи Александри и сјетним гласом изјавио „Шта год да се ради, пробаћемо поново“. Пар година касније, на љето 1904. године, догодило се оно што су сви ишчекивали – царска породица коначно је добила насљедника коме су дали име Алексеј. Све је слутило на то да је највеселији догађај коначан спас руске империје, а у том тренутку родитељи нису ни слутили да је дјечак рођен са неизљечивом болешћу.