Александар Цинцар, инжењер електротехнике по занимању, директор је Института за стандардизацију Босне и Херцеговине и на тој позицији налази се од 2011. године.

За то вријеме, реализован је велики број пројеката и успостављана је сарадња са партнерима у Европи и свијету, гдје се посебно истиче сарадња са Чешким институтом за стандардизацију.

Колико дуго сте на челу Института за стандардизацију Босне и Херцеговине и за шта је задужена та институција?

Александар Цинцар: Већ девет година водим једну од институција са нивоа власти БиХ, а која се бави техником и то из свих привредних области. Наша институција кроз стандарде прати развој технике и технологије у читавом свијету. Свака иновација или проналазак се јавности представља кроз техничке стандарде, а ми у нашој стандардотеци имамо више од 40.000 стандарда. Стандарди су најчешће техничка спецификација или опис неког производа, захтјеви за производ или услугу, опис неке методе, опис процеса, резултат неког научноистаживачког рада и слично.

Често чујемо термин да ми још нисмо достигли европске стандарде, зашто нисмо и у чему је проблем?

Александар Цинцар: Нисмо достигли животни стандард, тога смо сви свјесни и то је тачно. Наш квалитет живота није исти као у европским земљама. Материјално мјерило животног стандарда је разлика између прихода и расхода која се осим на основне животне потребе може користити и за неки луксуз, тога је много више у европским земљама и зато се каже да ми нисмо достигли европске стандарде. Када говоримо о животном стандарду важно је да се у обзир узму и подаци о томе колико је незапосленог становништва у држави, колике су и колико су редовне плате и остала примања. Са друштвеног аспекта, осим поменутих материјалних потреба, стандардом се сматра мјерило о квалитету живота на који утичу још и нематеријалне потребе као што су потреба за образовањем, културне и духовне потребе, здравствена и социјална заштита и слично.

Што се тиче стандарда којим се бави наша институција, а то су технички стандарди, ми смо их достигли, имамо их, усвојени су, доступни су сваком привреднику, институцији и појединцу. Сваки међународни, европски стандард или стандард неке друге државе као и изворни домаћи стандард који израде наши стручњаци су доступни и могу се добити чак и електронски.

Како се може електронски добити стандард?

Александар Цинцар: Да будем прецизан, не може се стандард добити бесплатно. Сваки стандард се као и у свакој земљи у свијету мора купити, јер се дио прихода од њихове продаје просљеђује даље на европски и међународни ниво и користи за даљи развој стандарда у свијету и Европи. Тиме ми стичемо право да преузимамо међународне и европске станадарде као домаће и чинимо их доступнијим нашој јавности. Постоје бесплатни стандарди о респираторима, вентилаторима, заштитним маскама, рукавицама, а одлучили смо да су бесплатни док траје пандемија. Сваки поменути стандард је доступан у нашој електронској продавници.

Шта подразумијева електронска продавница стандарда?

Александар Цинцар: Та продавница је само огледало комплексног информатичког система који су израдили моји сарадници у Институту и пар спољних сарадника. Тај систем је у реалном времену повезан са европским и међународним базама стандарда, повезан са техничким прописима. За сваки стандард се веже много података, сваки стандард пролази многе фазе и све се то мора пратити. Заиста сам поносан на сараднике у Институту јер су били храбри да се упусте у велики изазов, који су успјешно ријешили. У читавој Европи сопствени софтвер за стандардизацијски процес има само пар држава, а све остале државе користе један од тих постојећих. Ми смо од прошле године почели користити властити софтвер, захваљујући запосленим у Институту, њиховој иницијативи, истрајности и памети. Када помогнете правим људима који су на правом мјесту, подржите их у намјери да се баве оним што најбоље знају, сваки циљ је достижан. То је рецепт за успјех на основу ког се можемо поредити са било ким у свијету.

Да ли има још неких иновација у вашој институцији?

Александар Цинцар: Према нашим сазнањима једина смо институција власти која је омогућила купцима својих производа да тај производ односно стандард плате властитом банковном картицом. Сваки привредник, сваки грађанин који се труди да на тржишту буде конкурентан, често има потребу да одмах прочита неки стандард. Данас сваки појединац који посјети нашу wеб страницу, у каталогу може пронаћи стандард који му треба, и кроз електронску продавницу платити банковном картицом стандард и одмах га добити, том услугом се не може похвалити сваки институт за стандардизацију из европских земаља.

Које то пројекте додатно истичете?

Александар Цинцар: Опет захваљујући сарадницима у Институту, успјели смо добити и реализовати многе пројекте, а најбољу сарадњу имамо са Чешким институтом за стандардизацију и највећу подршку од Чешке Републике. Успјели смо остварити значајан напредак у области грађевине, са пројектом за еурокодове смо у пољу стандардизације постали лидери у земљама у регији. Такође, лидери смо у регији по питању увођења "Biulding Information Modeling"  – BIM у БиХ. То је иновација, битна за сваког инжењера било које струке, за сваког инвеститора, извођача радова, пројектанта који се бави изградњом објеката. Ту иновацију кроз стандарде, студије, семинаре, анкете представљамо нашој јавности. Морам да кажем да БИМ није само софтвер, није само облик базе података, БИМ је процес који користи БИМ модел за размјену и дијељење информација и управљање истим. БИМ прати објекат, слиједећи све фазе, од идејног рјешења, до одржавања и управљања након изградње.

Колико је тешко било стићи до таквих резултата?

Александар Цинцар: Ниједан резултат није моја заслуга, већ заслуга мојих сарадника. Некако сам кроз каријеру имао срећу да скоро свака екипа са којом сарађујем достигне неки упечатљив и риједак резултат и успјех. У једној од претходних фирми у којој сам радио, међународна фирма која се бави производњом модерних електронских мјерних уређаја и њиховом продајом у читавом свијету, десила се занимљива ситуација. Разматрали смо конкурентне уређаје и схватили да морамо испројектовати и израдити један мјерни инструмент који је у том тренутку имала само једна америчка фирма у читавом свијету. Пар колега електроинжењера које познајем још са студија са Електротехничког факултета у Источном Сарајеву и ја смо добили тај задатак и прионули на посао. Свако од нас је био задужен за један сегмент, а инструмент је са својим функцијама полако настајао. Послије неког времена имали смо уређај за којим је почела велика потражња у свијету. Пошто сам често путовао презентујући наше уређаје и анализирајући резултате њиховог мјерења код разних купаца у свијету, у Италији сам дошао у контакт са тим америчким уређајем који нам је био узор. Открио сам да Американци нису били искрени, уређај уопште није имао опцију коју су Американци промовисали. Испоставило се да смо једини у свијету исконструисали такав мјерни инструмент. Наравно та јединствена предност на тржишту трајала је само неколико година, убрзо су и друге конкурентске фирме у свијету почеле развијати такав инструмент.

Мумбаи, Индија 2009. године

Да ли поред толико обавеза проналазите времена за споредне активности?

Па не могу рећи шта су ми споредне активности, то ми је тешко препознати. Могао бих рећи шта бих волио да ми буде хоби, јер сам своје слободно вријеме заузео неким активностима, за које волим рећи да су друштвено корисне. Предсједник сам заједнице етажних власника, предсједник једног спортског клуба, предсједник скупштине једног удружења грађана, члан многих других, углавном за посао везаних радних група и свугдје са поносом волонтирам.

Гдје год сам укључен, покушавам да дам све од себе да успоставим такав однос са сарадницима да наше дружење да значајне резултате и успјехе. Желим искористити вријеме док сам још увијек у снази, да личним примјером промовишем позитивне друштвене вриједности, желим иза себе оставити резултате који ће доказати да се труд и рад исплате и да су наши људи као појединци или као групе способни да остваре значајне успјехе. Кад уђем у озбиљније године и ако ме здравље послужи, биће времена и за неки риболов, планинарење или да нешто запишем.

О чему пишете?

Волим да напишем приче из прошлости у којима се ради о нашем човјеку који је вијековима присутан на овом подручју. То су приче које су се усмено преносиле, са кољена на кољено, а које није нико записао, углавном о занимљивим личностима и дешавањима која су изњедрила различита времена.

Биографија:

Александар Цинцар је рођен 1976. године у Сарајеву, гдје је завршио основну школу. Средњу војну школу РВ и ПВО, смјер електроопрема и инструменти започео је у Рајловцу 1991. године, а завршио 1995. године у Сомбору. Електротехнички факултет Универзитета у Источном Сарајеву завршио је 2004. године.

Прије доласка на чело Института за стандардизацију БиХ био је запослен у фирми IBEKO Power AB, Sweden: (2005 - 2011), Истраживачком развојном центру електроенергетике (ИРЦЕ) а.д. Лукавица: (2003 - 2005) и у фирми Енергомонтажа д.о.о. Источно Сарајево: (2001 - 2003).

Разговарао: Миљан Рашевић