Интелектуално стимулативне активности попут читања, писања и учења страних језика могу да смање ризик од деменције за скоро 40 одсто, показује ново истраживање америчких научника, које сугерише да би милиони људи могли да спријече или одложе развој ове болести.

Деменција се сматра једном од највећих здравствених претњи у свијету, а број обољелих могао би да се утростручи и до 2050. премаши 150 милиона, што би представљало огроман притисак на здравствене и социјалне системе широм планете, преноси Гардијан.

Истраживачи Медицинског центра Универзитета Раш у Чикагу утврдили су да је континуирано бављење ментално захтјевним активностима током живота повезано са мањим ризиком од Алцхајмерове болести, најчешћег облика деменције, као и са споријим падом когнитивних способности.

Ауторка студије Андреа Замит оцијенила је да резултати указују на снажан утицај интелектуално подстицајног окружења на здравље мозга у старости.

- Наши налази охрабрују и сугеришу да редовно бављење разноврсним менталним активностима може да направи разлику. Јавна улагања у библиотеке и програме образовања који подстичу љубав према учењу могла би да допринесу смањењу учесталости деменције - навела је она.

У истраживању је праћено 1.939 особа просјечне старости 80 година, које на почетку нису имале деменцију.

Током осам година учесници су попуњавали упитнике о својим навикама и приступу образовним ресурсима у дјетињству, средњем и позном животном добу.

Међу испитаницима који су били највише интелектуално активни, Алцхајмерову болест развило је 21 одсто, док је у групи са најнижим нивоом тај удио износио 34 одсто.

Након прилагођавања података о старости, полу и образовању, утврђено је да је већа ментална активност повезана са 38 одсто мањим ризиком од Алцхајмерове болести и 36 одсто мањим ризиком од благог когнитивног поремећаја.

Особе које су биле најактивније у интелектуалном смислу развијале су Алцхајмерову болест у просјеку са 94 године, наспрам 88 година код оних са најмањом стимулацијом, док је појава блажих когнитивних тегоба одлагана за око седам година.

Аутори напомињу да студија показује повезаност, али не и директан узрочно-посљедични однос, као и да су се подаци о ранијем животу ослањали на сјећања испитаника.