У многим данашњим возилима темпомат је дио серијске опреме, а може се купити и као додатна опрема приликом куповине новог возила.
Најчешће је смјештен на волану или на ручицама испод самог волана, а смисао темпомата или „cruise controlа“ је да током вожње не морате држати притиснуту папучицу гаса.
Док се системи за управљање брзином окрећу око аутомобила готово једнако као и они који су постојали (први познати био је инсталиран на Вилсон-Пилцхеровом аутомобилу 1900. године), а слични су системи већ давно били контролисани за парне стројеве. Изум модерног система контроле брзине приписује се истраживачу Ралфу Титору, човјеку који није могао возити због тога што је био потпуно слијеп.
Инспирацију за систем контроле брзине Титор је добио возећи се са својим адвокатом четрдесетих година прошлог вијека. Наиме, Титора је нервирао стил вожње његовор адвоката који је имао обичај да док говори, одузме гас, а док слуша саговорника, да додаје гас. Кола су се зато кретала час брже, час спорије.
То је ометало Титора, који је одлучио створити уређај који аутоматски контролише брзину аутомобила. Након неколико година, 1945. године он је патентирао први уређај за контролисање брзине, звани темпомат.
Требало му је још десет година и још много неуспјешних прототипа док коначно није дошао до верзије која би била инсталирана на комерцијално возило.
До 1960, темпомат је била стандардна ставка на свим Кадилацима. Систем је радио израчунавањем брзине тла на темељу ротација погонског вратила.
