Пронашао је мошти цара Душана, спасао српске светиње од усташког уништења, учествовао у спасавању десетина хиљада српске дјеце и створио кључне научне институције. Седам деценија послије смрти, Радослав Грујић остаје симбол неправде и заборава.

Српска историја двадесетог вијека препуна је великих имена која су нестала у сјенци идеолошких обрачуна и политичких прекида. Међу њима се посебно издваја Радослав Грујић – човјек чији је животни опус толико обиман да данас дјелује готово невјероватно да је сведен на маргину колективног памћења.

Историчар, археолог, универзитетски професор, свештеник Српске православне цркве, управник Музеја СПЦ, оснивач институција и спасилац људи и светиња – све то био је један човјек.

Поводом 70 година од његове смрти, о значају Радослава Грујића говори Душан Илић, члан савјета Фондације „Свети Архангели“ и сарадник Института за европске студије. Фондација „Свети Арахангели“, која име носи по најзначајнијој задужбини цара Душана, обиљежиће годишњицу Грујићевог упокојења документарним филмом о овом српском великану.

- Да је Радослав Грујић у животу урадио само једну ствар – било би довољно да остане уписан у историју. А он је урадио десетине таквих ствари. То што је данас готово непознат није случајно, већ последица дугог олаког односа према сопственој прошлости - каже Илић.

Пронаћи цара Душана – научни подвиг и историјска одговорност

Један од најзначајнијих тренутака у животу Радослава Грујића јесте откриће моштију цара Стефана Душана 1927. године, у комплексу манастира Светих Архангела код Призрена. Ослањајући се на средњовјековне повеље, прије свега Душанову хрисовуљу, Грујић је прецизно одредио мјесто царевог гроба.

- То није било нагађање нити романтичарска археологија. Грујић је био изузетно прецизан научник који је знао како се читају извори. Он је тачно знао шта тражи и зашто - објашњава Илић.

У вријеме када није постојала ДНК анализа, оваква идентификација почивала је искључиво на знању, методологији и искуству. Али оно што слиједи након открића превазилази домен науке.

Грујић је мошти цара Душана годинама носио са собом, чувајући их од ратних опасности и политичког хаоса који је захватао Балкан. Уочи Другог свјетског рата мошти су се налазиле у Скопљу, да би затим биле пренијете у Београд.

- Где је ишао Грујић – ишле су и мошти цара Душана. Он је то доживљавао као личну обавезу и завет - каже Илић.

Током њемачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, Грујић је као управник Музеја Српске православне цркве остао у згради и својим тијелом штитио кивот.

- Постоје сведочења да је током бомбардовања стајао изнад кивота. Ако је требало да погине – био је спреман. То је однос према историји који данас тешко можемо и да замислимо - наглашава Илић.

Градитељ институција и српског Скопља

Радослав Грујић није био само научник, већ и градитељ институција. Као један од оснивача Филозофског факултета у Скопљу, Историјско-археолошког музеја и Скопског научног друштва, поставио је темеље систематског научног и културног рада на југу тадашње државе.

- Без Грујића не би било српског Скопља у оном смислу у ком је постојало између два рата. Он је тамо створио интелектуалну инфраструктуру – факултет, музеј, научно друштво и часопис - истиче Илић.

Посебно мјесто заузима „Гласник Скопског научног друштва“, научни часопис који је, по угледу и квалитету, био раван водећим европским публикацијама тог времена. Око Грујића су се окупљали најзначајнији српски научници, међу којима и Веселин Чајкановић.

У сарадњи са градоначелником Јосифом Михајловићем, Грујић је учествовао и у модернизацији Скопља, које је од оријенталне касабе прерасло у модеран европски град и један од центара српске културе.

Други свјетски рат – спасавање народа и памћења

Најтежи и најдраматичнији период Грујићевог живота почиње са успостављањем Независне Државе Хрватске и геноцидом над Србима. У тим условима, Грујић не бира повлачење, већ активну и опасну борбу за спас људи и културе.

Заједно са Томом Максимовићем, комесаром за избјеглице, учествовао је у организацији спасавања десетина хиљада српске дјеце чији су родитељи убијени у усташким покољима.

- Говоримо о десетинама хиљада деце. То није био спонтани чин, већ системска акција у условима смрти и терора - каже Илић.

Истовремено, Грујић пописује и документује српско црквено и културно благо опљачкано у НДХ – чак 30 вагона икона, рукописа и реликвија однијетих у Загреб.

- Тај папир, тај списак, био је пресудан. Без њега не бисмо имали ни основ да после рата тражимо повратак било чега - наглашава Илић.

Захваљујући тој документацији, у Србију је након рата враћено 11 вагона културног блага, углавном са Фрушке горе. Грујић је учествовао и у спасавању моштију Светог цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића, користећи сва средства да их отргне од усташког уништења.

Осуда без кривице и тишина послије рата

Иронија судбине Радослава Грујића најјасније се види након ослобођења. Иако га је током рата сам Гестапо означио као „антињемачки и непоуздан елемент“, нове комунистичке власти су га уклониле са Универзитета, лишиле националне части и ставиле на списак „народних непријатеља“.

- Он је био опасан јер није припадао ниједној идеологији. Припадао је континуитету српске историје - истиче Илић.

Грујић је умро 1955. године, готово заборављен. Рехабилитован је тек 2014. године, судском одлуком која је правно исправила неправду, али није промијенила однос јавности.

Наслијеђе без имена

Радослав Грујић је своју богату личну заоставштину – старе књиге, рукописе и иконе – завјештао Српској православној цркви, значајно обогативши фонд Музеја СПЦ. Сахрањен је у манастиру Гргетег.

Данас, седамдесет година послије смрти, ниједна велика институција у Србији не носи његово име.

- Наш однос према Радославу Грујићу није питање прошлости, већ питање да ли смо способни да препознамо сопствене темеље - закључује Душан Илић.