Црква Успења пресвете Богородице изграђена за вријеме аустроугарског периода 1909. године. Припада типу једнобродне централне кубичне грађевине, са петостраном апсидом на југоисточној, звоником на сјеверозападној страни и бочним пјевницама.

Зидана је од опеке и камена. Објекат је скромних димензија и на њему су уочљиве одлике и утицај српско-византијског стила градње црквених објеката. Пројектант цркве је босанскохерцеговачки сликар Лазар Дрљача, коме је ово једини реализован архитектонски пројекат.

Смјештена је у између планинских масива Јахорине са југа и југоистока, Госине са истока, Романије са сјевероистока и Озрена са сјевера и сјеверозапада. Од Сарајева је удаљена 15 km, повезана магистралним путем, а до 1978. године жељезничком пругом Сарајево-Ужице.

Изградња цркве условила развој Пала

Изградњом цркве почиње развој и изградња општине Пале, чиме је објекат поставио неке од основних смјерница за развој урбане матрице општине.

Подручје општине насељено је од најранијих фаза људске историје. Остатака из праисторије има врло мало, али се зна да је преко Пала пролазила путна комуникација која је водила на Гласиначко поље, које представља значајан археолошки локалитет из гвозденог доба.

Знатно више археолошких налаза припада периоду средњег вијека, јер је у касном средњем вијеку (XIV и XV вијек) паљански крај припадао племићком роду Павловића, који је овдје имао два, а можда и три утврђена града (Павловац на Прачи, Градина у Горњим Палама и Ходиђед изнад састава ријека Паљанске и Мокрањске Миљацке).

Сама чињеница да је изнад јужног руба паљанског поља, близу врела Миљацке постојало утврђење Градина као управни центар за подручје паљанског поља, а можда и ширег подручја, говори да је овдје морало постојати неко веће насеље.

Падом Босне под власт Османлија (1463) област Павловића подијељена је у 11 нахија, а цијело ово подручје названо је Вилајет Павли.

У доба аустроугарске управе извршен је значајан прелаз са натуралне на робно-новчану привреду, започела је изградња комуналних објеката, жељезничких пруга и путева и снажна индустријализација.

Аустроугарски капитал је добио одријешене руке у експлоатацији природних богатстава, а у првом реду шумског и рудног богатства. Аустроугарска власт је одмах уступила својим фирмама више од 300 000 хектара најбољих шумских површина и започела изградњу пилана и других предузећа за индустријску прераду дрвета. У то вријеме и подручје Пала почело се претварати у важан центар дрвне индустрије. Тада је започело интензивније насељавање паљанског поља. Људи су показивали тенденцију да се приближе индустријским центрима и комуникацијама.

Према попису становништва из 1895. године, Пале су, са околним селима, имале укупно 483 становника. Од тога броја, 440 становника живјело је од пољопривреде и сјече шуме, а 27 од државне службе или трговине, занатства и других неземљорадничких самосталних дјелатности. Индустријски развој је повукао за собом и развој терцијарних дјелатности. Отварају се трговачке радње, гостионице и друге услужне дјелатности.

Према службеним подацима аустроугарске управе за Босну и Херцеговину, на Палама су већ 1879. године постојале двије европски уређене пилане, а њихови производи су чекали да буду транспортовани за Сарајево цестом чија је изградња тада била у току.

Када је изградила стратешки важну жељезничку пругу Сарајево – Вишеград (1905. године), Аустроугарска је имала у виду и њен велики привредни значај. Тада су Пале добиле своју жељезничку станицу, а шумарство и индустријска прерада дрвета нови развојни подстицај. То је имало за посљедицу веће улагање страног капитала у привредни развој паљанског краја.

Паљанска парохија је била у заједници са мокрањском парохијом до 1890. године. Те године основана је парохија са сједиштем у Палама. У састав паљанске парохије ушла су села од Козије Ћуприје, Булога, Љубогоште, Требевића, Раковца, Ћемановића, до испод Романије села Боговића.

На подручју парохије у то вријеме није постојала црква. Иницијатива и највећа заслуга за изградњу цркве, припада првом паљанском свештенику Ђорђу Грабежу и тадашњем црквеношколском одбору.

Припреме за изградњу почеле су још 1904. године када се почео набављати грађевински материјал и прикупљати добровољни новчани прилози.

Црквеношколска општина паљанска 1905. године расписала је конкурс  за израду пројекта за изградњу цркве у Палама, гдје је изабран рад Лазара Дрљаче.

За извођача радова изабран је Милош Миладиновић из Доњег Вакуфа.

О активностима за изградњу, тачније о изградњи и освештању темеља цркве свједочи и текст о освештању темеља забиљежен у листу „Источник“ 31. јула 1908. године.

Освештање темеља је 12. јула 1908. године на хришћански празник Свети апостоли Петар и Павле - Петровдан, извршио прото Васо Поповић, као изасланик Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробоснаског евгенија Летице, уз саслужење још три свештеника и једног ђакона. Освештању темеља присуствовало је око 1000 људи, па се и данас традиционално одржава сабор на тај дан.

И поред великих материјалних тешкоћа које су постојале приликом изградње цркве, радови су успјешно завршени у року од једне године. Црква у Палама освештана је 30. августа, односно 11. септембра 1909. године на православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља. На тај дан се, сваке године, одржава сабор на Палама. Освећење је извршио митрополит Евгеније Летица уз присуство многобројних свештеника и пјевачког друштва „Слога” из Сарајева као и великог мноштва народа не само паљанског него и котара сарајевског, прачанског, фочанског, рогатичког и соколачког. О томе свједочи и камена плоча постављена у храму и сачувана до данас, на којој је записано:

„Овај св. храм подиже се трудом

и прилозима срп. прав. народа.

Посвети га Н. В. АЕ. Митрополит Евгеније

Летица дана 31. августа 1909. г.

за вријеме црквено-школског Одбора:

Предсједника Ристе Шушића, свештеника Ђорђа Грабежа, Подпресједника Васе Тодоровића.

Чланова: Ристе Чечара, Гаје Благојевића, Јосифа Старовлаха, Стјепана Симића, Ђорђа Ћирића,

Ристе Јовановића, Илије Савића, Млађена Савића, Ђорђе Обрадовића, Трифка Дивчића, Неђе

Лучића, Јове Шарца, Илије Бабића, Саве Лучића, Марка Парађине, Саве Савића и њихови

заступника: Јове Шкоба, Николе Радовића, Боже Савића, Благоје Старчевића, Грује

Трифковића, Саве Клачара, Неђе Лазаревића, Саве Тошића, Илије Маринковића, Ђуре

Пандуревића и Илије Цице

Градитељ Милош Миладиновић родом из Доњег Вакуфа.

ПЕТРА ВЕКИЋА САРАЈЕВО”

Плочу је израдио каменорезац Петар Векић из Сарајева. Према свједочењу Бранка Петровића, цркви у Палама, када је завршена купљена су три већа кандила која се и данас налазе у храму. Једно је даривао извјесни Неђо Ћиро, друго поклонио Периша Рудић из Силоса, а треће Никола Симић из Горњих Пала. Ово су у то вријеме били најугледнији српски домаћини из овог краја.

Изградњом Цркве Успења пресвете Богородице у Палама, настављен је и развој општине Пале. Грешком извођача у току изградње цркве дошло је до одступања за 350 од правца исток-запад. Неке од касније грађених зграда постављене су у овом правцу, што свједочи о значају цркве за изградњу и развој општине. На тај начин црква, саграђена на 860 м надморске висине одредила је положај и правац развоја града.

Црква у I и II Свјетском рату

За вријеме Првог свјетског рата аустроугарски војници су у цркви затварали коње. У црквеној порти подигнут је споменик 72 жртве аустроугарског терора, од око 330 страдалих у том подручју. Црквено звоно са цркве је скинуто и однешено у топионицу.

Споменик жртвама из Првог свјетског рата

У порти цркве налази се споменик жртвама погинулих српских војника из Првог свјетског рата.

Споменик је постављен на степенасто камено постоље. Постоље чине три степеника квадратне основе, која се сужавају ка врху. Споменик је од мермера у облику звијезде. Звијезда је компонована од три дијела: постоље, правоугаони дио и дио који се трапезасто сужава ка врху.

Са западне стране испод уклесаног крста стоји натпис:

СВЕТЛИМ СЕНАМА

СЕДАМДЕСЕТ И ДВЕЈУ

ЖРТАВА

ПАЛИХ

ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ

СРПСКИ НАРОД

ПУТНИЧЕ СТАНИ

И ПОКЛОНИ СЕ ПРАХУ ОНИХ

КОЈИ БЕЗ ЈАУКА ЖРТВОВАШЕ

СВОЈЕ ЖИВОТЕ ВЕЛИКОЈ МИСЛИ

ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА;

ОЧЕЛИЧИ СЕ ОВИМ СВИЈЕТЛИМ

ПРИМЕРОМ И УЧИ ДЕЦУ СВОЈУ

КАКО НЕСЕБИЧНО  ТРЕБА ВОЛЕ-

ТИ ОТАЏБИНУ И НАРОД СВОЈ.

ПАЛЕ, 10. X 1926.      ОДБОР

На постамент је постављен камен са гроба краља Петра И Ослободиоца. Мјесто је видљиво означено, а камен уклесан у мермерну плочу, тако да су на симболичан начин сједињене кости оних који су своје животе жртвовали за Краља и Отаџбину.

Са унутрашње стране споменика испод уклесаног крста написано је :

НА ПАЛАМА И ПО

ОКОЛИЦИ ПАЛЕ СУ

ОД АУСТРОУГАРСКОГА

БЕСА И НАСИЉА У

1914. ГОД. 72 ЖРТВЕ

СРПСКОГ НАРОДА И

САХРАЊЕНЕ У ОВАЈ

ЗАЈЕДНИЧКИ ГРОБ

У Другом свјетском рату, црква је поново претрпјела оштећења. Црквена архива у потуности је спаљена и уништена, као и матичне књиге, црквене ствари, богослужбене књиге и инвентар храма. Порушен је споменик жртвама из Првог свјетског рата, а дом жртава претворен у усташку команду.

Црква данас

У порти цркве налазе се сљедећи објекти: црква, два парохијска дома, новоизгађена капела повезана новоизгађеним наткривеним тријемом и Споменик жртвама из Првог свјетског рата. 

На цркви постоје три портала. Главни је на сјеверозападној страни звоника и два споредна се налазе на пјевничким параклисима. Портал на југозападној страни се не користи, затворен је дрвеним постољем са иконама. Кроз споредне параклисе предвиђен је улаз директно у простор наоса. Портали се завршавају лучно, обрађени су рељефним декорацијама од опеке и камена.

Унутрашњу организацију простора цркве чине: припрата изнад које се налази галерија; молитвени простор (наос); олтарски простор са апсидом и звоник.

Због скромних димензија цркве, припрата није изграђена као засебна просторија, те са наосом чини јединствен процтор.

Иконостас (ширина 4,48 m, висина 7,30 m) цркве очуван је у цјелости in situ, а у стилском погледу одражава дух неокласицизма. Према подацима о завршетку градње цркве могуће је претпоставити да је изведен почетком 20. вијека. Петнаест призора, односно икона подијељене су у двије зоне, а дио иконостаса са дверима у три. Иконе прве зоне имају правоугаони оквир, док су иконе друге зоне полукружно завршене.

Конструкција иконостаса је у погледу орнамента децентна, а украшени су само капители стубића који уједно дијеле поља са призорима, те лучни завршеци икона у другој зони.

Осим наведених, у порти цркве се налазе и сљедећи објекти који не садрже елементе од значаја за заштиту националних споменика: новоизграђена капела са тријемом и два парохијска дома са гаражама.

Црква у Палама обнављана је више пута. Црквеношколски одбор је 23. јуна 1996. године донио одлуку о генералној обнови цркве.

Године 2006. започети су радови на доградњи капеле за прислуживање свијећа.

Године 2008. урађена је дренажа око храма, постављен тротоар и поплочан између храма и капеле.

Православна црква Успења пресвете Богородице на Палама, са покретном имовином, проглашена је 2011. године националним спомеником Босне и Херцеговине.