Свештеник који је био пре мене рекао је, морамо да се чувамо, не знамо како ће нас народ прихватити. Он није ни ватру ложио, да не би скретао пажњу. Живели смо у мраку 23 дана, са бебом од осам месеци. А онда сам рекао, служиш Богу живоме, а плашиш се! Чега? Подигосмо ролетне, уђе светло Господње, не само у наш дом, већ у наша срца. И кренуо је живот.

Овако за Спутњик говори отац Трајко Влајковић који ове године слави деценију свештеничке службе на Косову и Метохији, гдје је и рођен.

Влајковићи су више од седам година живјели као једина српска породица у Урошевцу, у порти Саборног храма Светог цара Уроша.

- Када су деца пошла у школу, преселили смо се у мој родни Клокот, али се у Саборном храму и даље сабира народ из целе Србије, тамо и даље служим.

Отац Трајко данас има четворо дјеце, Сара има 11 година, Софија ће ускоро девет, Тадеј је предшколац, а најмлађа Теа има четири. Воли дјецу, одрастао је са млађом и старијом сестром у скромној породици. Та их је скромност, каже, све очеличила, као већину дјеце у специфичним условима Косова и Метохије. Били су предани поштовању старијих и учењу.

- Одувек сам желео да будем лекар, да носим бели мантил и лечим децу, да будем педијатар. Кад је уведена веронаука, хтео сам да се покажем пред девојчицама, па сам пришао свештенику и питао, где има школа за попа. Тад је почео чешће долазити у нашу кућу, говоривши да је Богословија јако лепа школа.

Служба у граду без вјерника

Отац Трајко положио је пријемни испит и у Медицинској школи, али га је, каже, Божија промисао ипак одвела у Богословију, далеко од куће у Србиње, Фочу. Био је одличан ђак, као и студент Богословског факултета.

- На другој години студија оженио сам се, моја супруга је из Фоче, ракох вам, волим децу. Кад сам дипломирао, већ смо имали Сару. Владика је понудио Урушевац, то је било једино упражњено место. Отишли смо да служим у град без наших људи.

Иако је Урошевац свега 22 километра од Клокота, никада раније га није посјетио, није знао шта их чека, али како да одбије службу у Храму посвећеном Светом цару Урошу. То је једини храм посвећен посљедњем владару из династије Немњића.

- Имао сам тада 23, а супруга је две године млађа. Јао, каква лепота, каква дивноћа, а ја служим сам. Та прва литургија која сам тамо служио, биће ми уразена у сећању, души и срцу, док сам жив.

У истом дворишту црква и џамија

Отац Трајко додаје да су се он и супруга и касније чували, не из страха да ће им се нешто десити, већ да не навлаче гњев на себе, а прије свега на нашу светињу:

- Супруга никада није за те године, колико смо били у Урошевцу, изашла сама да качи веш. То је тешко разумети, док не дођете, а ја све позивам да дођу у наш град у коме однедавно чувамо и велику светињу, одежду Светог цара Уроша.

Овај свештеник додаје да је црква специфична, јер се налази у истом довришту у коме је и џамија, у строгом центру града. Вјерници који долазе из аутобуса излазе тек кад у њега уђу.

- Као што рекох, да не навлачимо гнев људи који ту живе, 1999. је прошла, али у многим животима, како са наше стране, тако и са њихове, није још прошла, знате. Да не би неко од пролазника случајних нешто добацио и да се људи који долазе не осете непријатно, пазимо. Богу хвала, до сада никада није било непријатности, али Господ каже, мало се ти припази, а мало ћу ја да те причувам.

Добри људи у свако доба

Урошевац је богат крај, Албанци су били вjешти трговци, први су изградили џамију, а црква је започета 1928. године. Радови су трајали пет година, до 1933. када је било велико освећење храма.

- На том освећењу су били и Албанци и Срби, и сви који воле Господа. И то је било величанствено, тај призор видети, колико је људи дошло. На овој нашој цркви су радили, не само Срби, већ и Албанци. И то је до 1999. године било понос града Урошевца. А током погрома бачени су молотовљеви коктели, иконостас који је даривао краљ Александар Карађорђевић, био потпуно прекривен црнилом.

Отац Трајко додаје да добри људи живе у свако доба. Када је тек дошао, Господ је послао једног имама који служи у џамији у довришту. Требало је да имају састанак.

- Када је видео да сам га ја дочекао, каже, иди позови тату. Треба ми, каже, поп. Рекох, ја сам поп. Каже, позови тату. Ја сам тај који је наследио претходног свештеника, изволите шта треба. Тако смо се упознали. После две недеље, он ме је позвао да изађемо кроз град. Он ме је и упознао са челницима општине. Захваљући њему, Господу који је послао њега, стекао сам пријатеље“, прича нам отац Трајко.

Мантија само као радно одијело

Ипак додаје да у Урошевцу, када обавља административне послове, није свештеник у мантији, мантију носи у коферу, и обуче у тоалету пре састанка. Носи је, каже, као радно одијело, али не смета, важно је да постоји договор и да Храм у који долазе вјеници, парохија, функционише.

Са новим имамима нема тако присан однос, али се посећују у вријеме празника, то је важно, другом пружити руку, важно је подијелити радост.

У Саборној цркви најрадосније је на дан Ускеовања главе Светог Јована Крститеља, то је храмовна слава. После литургије, напољу је и трпеза љубави.

Обнова других светиња

Отац Трајко чини све да би оживио и друге, мање храмове ове велике парохије. Окупља народ Сиринићке жупе, Косовског Поморавља, скупља прилоге. Свако ради што зна, да би помогао.

Подигли су зид, ограду на гробљу код цркве Светог Илије у Штимљу, сређују фасаду цркве Свете Трајице у Бабљаку, поставили су камере у црквици Светих апостола Петра и Павла у Талиновцу, гдје је обновио богослужбени живот.

- У селима где су те цркве више нема народа, али Слава Богу, то не значи да треба да запустимо оно што су наши преци нама оставили. После 10 година ја и даље служим у у Саборном храму, а благи наш Цар Урош призива свакога ко има Господа у срцу. Заиста се осећа његов дух. Причешћујемо се ту, бивамо заједно у једној чаши бивамо једно.

Дођите, има ко нас чува

Упитан како читаоци Спутњика могу до њега, отац Трајко каже:

- Треба да се прекрстите, изговорите молитву пре почетка пута, укуцате у навигацију „Српска православна црква Свети цар Урош“ и кренете. Кад дођете на административни прелаз, дате документацију, добар дан, довиђења. Ви ћете доћи тамо где сте се упутили. Кад кренете пут Косова и Метохије, знајте да ће Свети цар Урош и Свети краљ Стефан благословити да дођете. Када крочите на ово тло, знајте да се не требате ничега бојати, ту служе Немањићи и они вас чувају.