Калиновик, варош смјештена на југоистоку Босне и Херцеговине, током посљедњег рата (1992-1995) је претрпјела велика разарања. Српско становништво овог краја доживјело је прогон и страдање,  за шта нико до данас није одговарао…

Калиновик се одликује многобројним природним љепотама и фасцинантним пејзажима, а посебну пажњу посјетилаца привлаче и бројне културне, друштвено-историјске знаменитости као и сакрални објекти. Заштитни знак овог мјеста па и читаве Републике Српске јесте и велелетни Храм Свете Тројице који је саграђен 2008. у селу Осија. Ова светиња припада Митрополији дабробосанској и подигнута је у знак сјећања на Србе пострадале 2. августа 1992. током посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата, али и током Другог свјетског рата (1941-1945). Овај предивни спомен-храм подигли су чланови породица жртава уз помоћ добрих људи из овог мјеста и околине. На црквеној спомен-плочи уклесано је 65 имена српских цивила и бранилаца, мјештана Осија и околних мјеста пострадалих 1992. године. Најмлађа жртва имала је 18, а најстарија 90 година!

ВРИЈЕМЕ НЕ БРИШЕ СЈЕЋАЊЕ НА ИЛИНДАН 1992.

И овог 2. августа у Калиновику је освануло још једно тужно, тешко и суморно јутро. Без обзира колико високе биле љетње температуре над Калиновиком се сваке године на овај дан надвије облак таме и хладноће! Српско становништво дочекује и дочекиваће сваки Илиндан, тај велики православни празник, са великом горчином, болом и стрепњом. Овај датум обојен је непролазном тугом будући да су управо тог дана припадници муслиманске-бошњачке војске извршили организовани, свеопшти напад на српска села у општини Калиновик и починили тешка злодјела над српским цивилима. Мада су знали да многе српске породице овог краја прослављају великог свеца и заштитника Светог Илију, муслиманске формације састављене махом од првих комшија из сусједних села, одлучили су циљано и плански да свој напад изврше на овај велики хришћански празник.

У освит илинданске зоре тог 2. августа 1992. наоружане муслиманске формације тзв. Армије Босне и Херцеговине извршиле су напад на сјеверозападни дио општине Калиновик. Тада се на мети агресора нашла мјесна заједница Варош, те српска села и засеоци који њој припадају: Осија, Руђице, Драгомилићи, Унуковићи, Колаковићи, Варизи, Пијевац, Превић…И док се широм Републике Српске, Србије, Црне Горе прослављао Илиндан, док су црквена звона празнично одзвањала, док се у многим породицама сјекао славски колач, а у храмовима служила света литургија –  у селима око Калиновика одвијао се прави хорор!

Наоружани муслимански војници напали су ненаоружане српске цивиле, а у свом походу нису штедјели баш никога. Иако ова села нису представљала никакав легитимни војни циљ, иако ту није било ни војске, нити било каквих војних објекта, освајачи су ипак кренули у обрачун са српском нејачи: женама, дјецом, старим и беспомоћним особама. Двадесеторо цивила изгубило је тог кобног дана животе, а свега троје успјело је преживјети. Најбројније жртве били су чланови поштене и часне породице Драшковић. Напад је започео у зору 4:45 док је дио становништва увелико спавао. У пламену мржње нестајала су српска села и засеоци, а са њима и све куће и помоћни објекти, као и тешком муком стечена имовина вриједних српских породица. Ипак, најтрагичније од свега биле су људске жртве. Све жртве били су цивили старије доби, махом жене и старији људи од којих су многи били непокретни, слијепи, слабовиди, болесни…ипак у очима својих дојучерашњих комшија Бошњака-муслимана постали су “главни кривци и пријетња” и то само због чињенице да су припадали српском народу и исповиједали православну вјеру.

Српкиња Милка Драшковић испричала је како је неколико сати прије самог напада ноћ провела у оближњем жбуњу заједно са рођацима и комшијама јер су се плашили да спавају у својим кућама у страху од могућег напада Бошњака. Дан раније Србима је од стране комшија бошњачке-муслиманске националности забрањено кретање кроз село Варош иако им је то била једина путања до свих неопходних локација.

Србин Радоје Драшковић испричао је медијима да је на Илиндан 1992. године у том налету муслиманских снага изгубио оца.

- Они су били вече прије у једној штали у селу, јер нису смјели да ноће у кућама. Чули су да је Трново пало и рано ујутро су кренули да бјеже, јер су хтјели да се домогну Калиновика. Муслимани су направили барикаде и побили их. СИПА је узимала изјаву од мене, ја сам дао исказ онако како је моја мајка причала, која је успјела да преживи иако јој је од‌јећа била изрешетана од метака” – рекао је Радоје.

Српкиња Мила Драшковић једна је од ријетких која је имала ту срећу да преживи. Кобног дана из шуме гдје се скривала вратила се у своју кућу како би наложила ватру. У “Атласу ратних злочина” који је објавио Републички центар за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица наведено је њено свједочење:

- Када сам почела да откључавам врата куће у којој се налазио мој д‌јед Владо Драшковић /90/ који је био непокретан, почела је пуцњава. Меци су падали око мене и по крову и тада сам примјетила да је почео напад на село. Д‌јед ми је говорио да бјежим јер смо вид‌јели да горе штале по селу. У моменту кад сам излазила из куће дошла је моја мајка и заједно смо истрчале из куће, пошто је д‌јед био непокретан нисмо успјеле да га поведемо са собом а он је стално говорио да бјежимо. Кренули смо према Добром Пољу и тада се пуцало са свих страна, мајка Видосава /60/ је смртно погођена у главу. Док сам покушавала да јој помогнем чула се галама “ајмо гонити ову, она је млада” и побјегла сам у кућу Маринка Драшковића”. Мила је успела да преживи, али су тада животе изгубили њена мајка Видосава /60/, и непокретни деда Владо /90/- каже Мила.

Милин брат Радмило, испричао је медијима да је огорчен што нико није одговарао за смрт његове мајке и непокретног деде на Осијама, као и оца који је страдао у Сарајеву такође од муслиманске војске. Радмило је рекао да нападачи нису бирали мету, већ су све редом палили и уништавали:

- Деда је имао 89 година, изгорио је у кући, мајку су убили код гробља, а оца су у Сарајеву одвели Јукини борци и убијен је на тешким мукама ни крив ни дужан. Нико за ово није одговарао. За убиство мога оца и још 20-30 људи у Сарајеву, колико их је већ било, одговарао је човјек који је добио 15 година затвора. За ово нико неће одговарати, таква је политика данас и са наше и са њихове стране – рекао је Драшковић новинарима.

Своје родитеље из сусједног села Локвице, Неђо Мијатовић је успио ноћ раније евакуисати, иако је стигла дојава да долази појачање. Присјећајући се тешких дана, он је медијима Републике Српске испричао:

- Стари људи повјероваше да ће стићи појачање и вратише се иако су били кренули у збјег. Треба и ово нагласити, било је поштених муслимана који су дошли и рекли да се спрема офанзива, да су дошли неки људи са стране, тако ми је отац пренио и не могу рећи што нисам видио. Зато сам ја прије одвео родитеље, међутим, моји кумови Драшковићи су остали и страдали – каже Мијатовић.

Поред Драшковића, на спомен-плочи уклесана су још и имена чланова угледних породица Вујичић, Томовић, Крстовић, Драговић, Вучетић, Тодоровић, Калајџић, Регоје, Ковачевић, Бјеловић, Говедарица, Станковић, Бјелица, Глоговац, Гавриловић, Јокић, Симанић, Мишур, Елез, Пржуљ и Перишић. Међу 65-оро имена, налазе се и имена дванаесторо цивила које су нешто раније 21. јуна 1992. пострадали у фочанском селу Бујаковина приликом напада муслиманских формација на ово мјесто.

Злочин почињен 2. августа 1992. у МЗ Варош представља само једну карику у ланцу масовних злодјела која су над српским становништвом починили припадници бошњачких-муслиманских формација. На читавом простору горњег Подриња страдало је преко двије хиљаде и шест стотина Срба, махом цивила и то највише током прве ратне године. Први злочин почињен је 12. јануара 1992. у селу Бијела, прије званичног почетка рата, гдје је “пала” прва српска жртва, а напади су настављени појачаним интензитетом током прољећа, љета и јесени исте године. Једно за другим нестајала су у том пламену мржње бројна српска села широм Фоче, Горажда, Вишеграда, Рогатице, Чајнича…формирани су и логори и приватни затвори за Србе којих је највише било у Горажду. Само дан прије “црног Илиндана у Калиновику” бошњачке-муслиманске формације су починиле злочин у српском селу Јелашци гдје је страдала трећина села, међу којима и петочлана породица Јеличић, међу којима је било и двоје дјеце. Пар дана раније спаљено је фочанско село Јабука и околни засеоци гдје је живот изгубило готово цјелокупно српско становништво које се тамо затекло. Напади на српска села су најчешће вршени на велике православне празнике па се тако осим “црног” Илиндана у Осијама сјећамо и трагичног Никољдана у Горњој Јошаници код Фоче, те Огњене Марије у Трнову, претужног празника Свете Петке у Рогатици, Велике Госпојине у месту Кукавице, Светог Трифуна у Чајничу, али и Божића у Братунцу, те Видовдана, Петровдана, Ђурђевдана у сребреничким и братуначким селима гдје су такође извршени злочини над српским цивилима.

Конкретно, становници Калиновика су ратни пакао искусили већ у априлу и мају 1992. када је хиљаде српских породица било приморано да напусти своје домове. Привремено и трајно пребивалиште многи су пронашли у градовима и селима Црне Горе, Србије али и широм земаљске кугле. Калиновик је поднио многобројне жртве за вријеме рата и овдје је за три и по године живот изгубило четири стотине Срба – цивила и припадника Војске Републике Српске. На обронцима Трескавице водиле су се жестоке борбе, а велики број српских јунака положио је своје животе и баш тамо “остао на вјечној стражи”. Своја имена су уписали у вјечну легенду, а својом жртвом ови хероји су спасили сва будућа покољења, цивиле и дјецу од упада муслиманских јединица у Калиновик и Фочу, те сценарија сличних онима у “Осијама, Фочанској Јабуци, славној Јошаници, Бујаковини…”. Калиновик је остао упамћен и по великој хуманости будући да је у ову варош у прољеће и љето 1992. пристигло хиљаде српских избјеглица које су бошњачке-муслиманске формације прогнале из сусједног Трнова и других сарајевских општина. У Калиновику су они збринути и пружена им је сва неопходна помоћ.

Трагови бурне прошлости видљиви су и данас широм општине Калиновик. Многа српска села и засеоци збрисани су и више не постоје на “карти” а посљедице злочина и прогона се могу опазити на сваком кораку: становништво општине је десетковано, бројне куће и објекти у власништву Срба су порушени и необновљени, имовина је опљачкана, а бројна огњишта, нажалост, остадоше и трајно угашена! О размјерама ратних страхота свједоче и оштећене зграде те кратери од граната које је бошњачка-муслиманска артиљерија неријетко лансирала током напада на саму варош. Србе у Калиновику највише боли то што за злочине које је починила муслиманска војска нико није одговарао. У прилог томе говори и недавно донијета судска пресуда по којој је бошњачки генерал Рамиз Дрековић ослобођен и то због злочина против цивилног становништва. Подсјећамо, током гранатирања школе и цивилних објеката у центру Калиновика од стране бошњачке-муслиманске армије, страдало је  и рањено петоро српске дјеце. Сарајевске судије ипак су процијениле да ово недјело не заслужује казну и пустиле Дрековића на слободу.

ХРАМ ЧУВА СЈЕЋАЊЕ, МЈЕШТАНИ СЕ НАДАЈУ ПРАВДИ

У Осијама, том херојском мјесту које гледа на Трескавицу, са једне, на Јахорину, са друге и на Зеленгору планину, са треће стране преживјели Драшковићи одлучили су да поново удахну живот своме разореном селу. Овдје гдје се сударају љути ветрови, и гдје сунце најјаче сија подигнут је храм, који остаје свима нама у аманет да његујемо и чувамо сјећање на јунаштво српског народа и страдалништво недужних. Из ове светиње и Божије куће годинама се чују само поруке мира и солидарности које треба све нас да окријепе, уједине, окупе, подуче и науче како да останемо људи чак и у тешким тренуцима које живот носи. Сваки путник намјерник који пролази кроз Калиновик или посјећује ово мјесто морао би обићи и ову светињу и упознати се са прошлошћу овог краја. Сваки метар наше братске Републике Српске, те свете земље, обиљежен је славном историјом и одбрањен захваљујући витезовима, припадницима Војске Републике Српске.

Часни људи уз помоћ других, исто тако добрих и хуманих људи, подигли су ову спомен-цркву, са жељом да се у њеној порти из године у годину окупља све већи број народа, нарочито оних најмлађих те да се управо ту његују праве вриједности и стари обичаји као и сјећања на нека љепша времена. Храм на Осијама чуваће и успомене на све оне којих више нема и који пострадаше на својим огњиштима само зато што су носили српска имена и чували вјеру својих предака. Покољења ће памтити  Осије, обиљежаваће Илиндан и чувати од заборава сјећање на недужне жртве, на њихову доброту, храброст и све оно што су за живота оставили. На Тројчиндан, сваке године, у порти православног храма, окупља се велики број људи са подручја Осија и Калиновика, те оближње Фоче али и из читаве Републике Српске, Србије, Црне Горе и дијаспоре.

- Има нас расутих по цијелој Републици Српској, Србији, али и у страним земљама, гд‌је смо прилоге за изградњу храма, прикупљали од свих људи добре воље – рекао је прије неколико година Горан Драшковић из Касиндола који се и лично веома ангажовао око радова.

Спомен-цркву, у славу пострадалих новомученика, десет метара са шест и по, градили смо уз помоћ људи доброг срца – казао је прије више година члан Одбора за изградњу, један од зачетника идеје о градњи цркве на Осијама, Дане Драшковић који је том приликом захвалио и Богу што је некадашње становнике села окупио поново на једном мјесту, те приложницима и дародавцима са разних страна.

Митрополит дабробосански Хризостом својевремено је истакао да је наш дуг према прецима велики и да морамо заједнички радити на обнови живота у овим крајевима. Православни свештеници указали су да ће Осије нажалост “увијек бити и остати синоним за патњу једног народа и мјесто гдје је безбожничка и ђаволска мржња добила свој потпуни облик”. Ипак, вођени православним начелима Срби из Калиновика никада неће дозволити да у њиховим срцима завладају бијес и мржња . У њима ни данас нема жеље за осветом која је “чиста ђаволска врлина”, ови људи пружају руку свима, опредjељени су за мир и заједнички живот, а у том духу васпитавају и своју дјецу и генерације које долазе. Они сталожено и чистог образа ходају својом општином јер знају да су се борили за исправне ствари и праведне циљеве. Њихова борба била је часна и поштена, бранили су своја огњишта, своју нејач и цивиле и зато данас уживају у тој слободи. Највећа побједа Срба из Калиновика јесте баш та омладина која се све више враћа у завичај, обнавља своје домове, његује традицију и доприноси развитку заједнице. Побједа су и све те бројне награде и сви ти успјеси које млади постижу и освајају проносећи име свога Калиновика свуда по регији и свијету.

Аутор: Игор Митић, Београд