Када се у Републици Српској помену млади једна од првих асоцијација јесте одлив мозгова односно неповратан одлазак најобразованијег и најквалитетног кадра у иностранство - углавном у земље Европске Уније.

Некада је у Краљевини Југославији постојао државни програм, који је подразумијевао слање најбољих студената у иностранство и финансирање ниховог школовања након чега су они враћани из углавном западноевропских земаља и као такви постајали друштвена елита некадашње државе.

Рекло би се да су наши преци још прије 90 година размишљали у оквирима данашњице и много боље од тренутних политичких вођа разумјели значај који образовани људи и систем у цјелини имају за једно друштво. Људи, у првом реду млади су највећи ресурс једне земље – њен залог за будућност и жила куцавица друштва. Колико ће тај капитал који свака земља посједује бити искориштен, зависи искључиво од умијећа, али и знања људи који је предводе.

Када бисмо почели с лицитацијом, схватили бисмо да је искориштеност капацитета младих највиша у САД и Западној Европи. Политичари у овим дијеловима свијета, и сами углавном екстремно образовани, давно су увидјели да напредак њиховим земљама могу донијети искључиво високообразовани млади људи тако да они само таквим појединцима и допуштају да их замијене на њиховим позицијама. То се зове патриотизам.

У Републици Српској ситуација је потпуно другачија. Политичари су углавном политички необразовани, дисертације су им неријетко плагијати, а своје дипломе и оцјене с факултета крију као змија ноге. Због чега – потпуно је јасно. И док су политичарима у РС само важне лимузине, одијела, кравате, утицај, финансијски капитал и остале благодети власти, за то вријеме Нијемци, Французи, Британци и остали улажу милијарде евра у образовање, у њихове, али и наше таленте, који остварују врхунске резултате, а за то вријеме ми се чудимо зашто су они успјешнији.

Да је, на примјер, рођена у Краљевини, сјајној Љубици Каурин као дипломцу УЛЦ колеџа у Лондону (18. на свијетској листи), њена земља би вјероватно дала све да се врати и буде водећи правни стручњак у области за коју се специјализовала, баш као и Анђела Иванковић, такође правник и лондонски ђак. Шта тек рећи за фантастичног политиколога Душана Кондића, који је, као најбољи студент којег је бањалучки ФПН икада видио, завршио мастер студије у Манхајму у Њемачкој или Петра Марјановића – економисту са завршеним мастером у Бечу. То су само неки од појединаца.

Да ли је политичаре брига за ове људе, али и многе друге који се својим знањем и квалитетом истакли и на домаћој сцени и да ли су за њих уопште икада чули? Одговор је – дупло не, јер такви их просто не занимају.

Међутим, све то се догађа с разлогом, и то веома једноставним. Иако су политичарима пред сваке изборе пуна уста младих, заустављања њиховог одласка, субвенција, подстицаја… права је истина заправо да политичари чине све како би квалитетне, образоване и слободномислеће младе појединце задржали што даље од управљачког апарата и позиција за које су се школовали, па се стога и не говори о њиховим успјесима нити постоји жеља за њиховом промоцијом.

Поједностављено – плаше нас се!

Политичари се плаше младог образованог човјека, који има широке погледе на свијет и који на властитом примјеру може показати да ипак није све у ароганцији, галами, непристојности и да ипак може другачије. Међутим, то би значило и крај једног комплетног система (без)вриједности на којем се заснива сама власт. Образовани млади су будућност сваке земље, што ће рећи да је земља без образованих младих појединаца данас, који ће је водити сутра, осуђена на скору пропаст. Млади су за политичаре у РС постали ништа друго до предизборни инструмент.

На крају, гостујући у емисији Телеринг на РТРС, на помен ”малог математичара Марка” (Небојша Ђурић) на крају емисије од стране водитеља, Игор Радојичић, кандидат за градоначелника Бањалуке, уопште није желио да прокоментарише нити да похвали вансеријски, планетарни успјех нашег младог математичара о којем сам већ писао у тексту ”Најбољи у најгорем – Небојша Ђурић”. То је само једна од чињеница које иду у прилог аргументу да се политичари плаше младих, образованих и успјешних.

Неки ће рећи – жалосно, али то је ипак само наша сурова реалност. Иста она коју морамо да мијењамо. Што прије – то боље.