Трагдија породице Љубомира Млађеновића из Јажестице код Братунца послије покоља у Другом свјетском рату поновила се 1992. године када су му муслимански екстремисти убили супругу и два сина, Драгана и Анђелка коме су одсјекли главу и однијели је као "трофеј" Насеру Орићу, а очевици за то оптужују Кемала Мехмедовића.

Чланови породица заробљених и убијених српских бораца и несталих цивила из Братунца питају да ли се у тексту резолуције о Сребреници упућеној Генералној скупштини УН помиње и осуђује монструозни злочин Кемала Мехмедовића из сребреничког села Пале, који је одсјекао главу заробљеном Анђелку и возио је као трофеј везану за аутомобил улицама Сребренице.

Мехмедовића је недавно привела полиција у Аустрији, гдје живи више од двије деценије. Он је пуштен након саслушања, а тужилаштво је покренуло истрагу.

Он је одсјекао главу заробљеном Анђелку пред његовом мајком Савком коју је приморао да то гледа, а потом и њу убио. Њени посметни остаци пронађени су у оближњој шуми.

Главу је однио у Сребреницу, гдје су је шутирали као лопту, а онда је Мехмедовећ везао за аутомобил и возио сребреничким улицама као трофеј, позивајући грађане да виде како изгледа "четничка глава".

Анђелко је син Љубомира Млађеновића чија је комплетна породица убијена у Другом свјетском рату. Љубомир се поново оженио и формирао породицу која је страдала од потомака истог некажњеног непријатеља у Одбрамбено-отаџбинском рату у БиХ, 8. августа 1992. године.

Одсијецање Анђелкове главе није био усамљен случај. Позната је и фотографија Драгине Продановић са одсјеченом главном сина Живана из сребреничког села Ратковићи, а било је још таквих примјера злочина.

Породице убијених и несталих питају да ли ће икада бити процесуирани починиоци ових злочина, од којих су неки погинули током сукоба и укопани у Поточарима, гдје им одају почаст западне дипломате и државници.

Историја се понавља

Да је ријеч о континуитету српског страдања, понављању историје и непрекидним настојањима муслимана да затру све српско на овом простору, најбоље свједочи двострука трагедија Љубомира Млађеновића како 1942. тако и 1992. године.

У нападу муслиманских зликоваца интегрисаних у фашистичке усташке јединице на српско село Јежестицу 1942. године побијени су скоро сви мјештани - дјеца, жене, старци, односно 161 српска жртва.

Љубомиру Млађеновићу су 1942. године на кућном прагу убијени отац, мајка, трогодишња кћерка Јела и супруга, која је била у другом стању. Њу су трудну звјерски мучили, па распорили, муслимани, прве комшије из Братунца и Сребренице.

Убијени су и његов брат Петар Млађеновић, његова супруга и њихове четири кћери. Љубомира су заробили и одвели у логор, одакле се вратио тек послије Другог свјетског рата. Починиоци овог монструозног злочина остали су некажњени.

У геноциду који су од 1941. до 1945. године у Подрињу починили муслимани из Сребренице и Братунца, као припадници усташких јединица, убијено је најмање 6.469 Срба, међу којима и око 400 дјеце, наводи се у документима о страдању Срба у 20. вијеку.

Љубомир, тада младића од 23 године, у једном дану је остао без читаве породице. Ипак, након извјесног времена и завршетка Другог свјетског рата Љубомир се поново оженио и са супругом Савком добио шесторо дјеце - четири сина и двије кћерке.

Након тачно 50 година, злочин се поновио на истом мјесту. Трагедија породице Млађеновић поново почиње 12. јула 1992. године када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви.

Ранили су га муслимански екстремисти из Сребренице, под командом Насера Орића, који су на велики православни празник Петровдан 1992. године кренули у крвави поход како би довршили оно што су њихови преци започели.

Одсјечену главу Љубомировог сина однијели као "трофеј" Насеру Орићу

Рањени Љубомир је оперисан у Београду, а док је био на лијечењу, 8. августа 1992. године, сребренички муслимани упали су у његово село Јежестицу и убили девет мјештана, међу којима и његову супругу Савку и сина Драгана.

Другом сину Анђелку одсјекли су главу на кућном прагу и као трофеј је носили Насеру Орићу у Сребреницу, гдје су је везали за аутомобил и возили улицама показујући је као "четничку главу", односно "ратни трофеј".

Према изјавама свједока, најодговорнији за овај злочин је Кемал Мехмедовић Кемо, из оближњег села Пале, који се истакао по бројним злочинима над српским цивилима.

Џелат је од Орића добио награду, а разјарена маса је послије крвавог пира шутирала Анђелкову главу по сребреничком игралишту, гдје су уз пјесму и весеље прославили масакр над цивилима. Славила је и пјевала тада читава Сребреница!

Од посљедица рањавања на Петровдан 1992. године, али и од неизмјерне туге за најмилијима, Љубомир је преминуо 1994. године.

Љубомир, његова супруга Савка, њихов син Драган и обезглављено тијело сина Анђелка сахрањени су на братуначком гробљу. Анђелкова супруга Иванка и кћерка Анка и данас трагају за његовом главом.

Иванка Млађеновић изјавила је раније Срни да је огорчена на међународно и правосуђе БиХ јер нико није процесуиран за монструозна убиства чланова њене породице и људи из села Јежестица, који су радили на својим њивама када су их мучки напале муслиманске хорде под командом Орића.

- Уклесана имена убијених на споменику показују да је истина да су они дали животе за слободу, да су настрадали, а за злочин нико није одговарао. Не очекујемо правду од правосуђа БиХ, то је суд који ради по налогу бошњачког политичког врха, али вјерујемо да ће злочинце стићи и стиже Божија правда - истакла је Иванка.

Њена кћерка Анка није запамтила оца, имала је само пет мјесеци када су га муслимански војници заклали.

Анкин рођак Ненад Млађеновић, чији су отац Драган убијен 8. августа 1992. године, рекао је Срни да сваке године присуствује паростосу и одавању почасти жртвама и да је разочаран радом правосуђа БиХ, као и Хашког трибунала.

- Мени и брату ништа не треба, али не смијемо заборавити оца, стрица, баку и остале невино убијене. Очекујемо правду за мучења и свирепа убиства наших најмилијих. Они никога нису нападали и нико не одговара за њихова страдања - рекао је Ненад Млађеновић, Љубомиров унук.

Српски народ у подрињу жртва вишедеценијског геноцида

Ако би се користили дефиницијама и терминологијом Хашког трибунала, породица Млађеновић и српски народ у Подрињу су жртве вишедеценијског злочиначког подухвата, односно геноцида.

Њемачке формације су у Другом свјетском рату увијек помагали локални муслимани, а у посљедњем рату у БиХ наставили су то самостално да чине немајући никаквог обзира према српским жртвама.

Исти однос и политика владају још од избијања Првог свјетског рата, само што се данас користе различита средства и методе њеног спровођења. Међутим, исти је и циљ те политике - оптуживање Срба и нестанак српског народа са лијеве стране Дрине по сваку цијену.

Починиоци злочина над српским народом у средњем Подрињу данас се слободно крећу овим просторима и пркосе, показујући да за њихова недјела нема ни суда ни правде.

За звјерства у Јежестици, као и за све остале, бројне масовне злочине над српским цивилима у средњем Подрињу још нико није одговарао.

Ово српско село, у мјесној заједници Кравица, никада се није опоравило од демографског губитка из Другог свјетског рата, а доживјело је страдања и 8. августа 1992. године, али и током цијелог Одбрамбено-отаџбинског рата у коме је страдало укупно 39 мјештана.

За масовно страдање српског становништва из Јежестице и осталих српских села на подручју Сребренице и Братунца у ратовима у 20. вијеку нико није одговарао, нити се та страдања помињу у резолуцији о Сребреници, чији је спонзор Њемачка.