Од фебруара ове године, како је кренула војна операција у Украјини, многе земље покушавају наћи разлог за осуду руског чина.

Али ако се темељно прочита Повеља Уједињених нација, с освртом на поглавља Дјеловање у случају пријетње миру, нарушавање мира и чина напада и Прелазне одребе о сигурности, долази се до сазнања да законско упориште за руску операцију заиста постоји.

У поглављу Дјеловање у случају пријетње миру, нарушавање мира и чина напада, у члановима 41, 42 и 43 наведене су смјернице које се, ради одржавања и успостављања мира и сигурности, примјењују.

У Члану 41 стоји „Вијеће сигурности може одлучити да такве мјере које не повлаче употребу оружане силе треба да се примјене у циљу извршавања одлука Вијећа, а може и позвати чланове Уједињених нација да примјене такве мјере. Ове мјере могу да садрже дјелимичан или потпун прекид економских односа и прекид жељезничких, поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радиографских или других веза, али и прекид дипломатских односа са једном или више држава.“

Даље, у Члану 42 наводи се, да, уколико се мјере предвиђене у претходном члану покажу недовољним, иде се на виши ниво који би обезбиједио мир и сигурност.

„Ако Вијеће сигурности сматра да мјере предвиђене у Члану 41 не одговарају или се покаже да су недовољне, Вијеће може да предузме акцију која је потребна ради одржавања или успостављања мира и сигурности у свијету ваздухопловним, поморским или пјешадијским снагама. Таква акција може укључивати и демонстрације, блокаде или друге операције ваздухопловних, поморских или пјешадијских снага чланова Уједињених нација.“ стоји у Члану 42.

Члан 43 састоји се од три одреднице, фокусиране на споразум/споразуме неопходних за одржавање мира и сигурности, према којим су сви чланови УН-а дужни своје снаге ставити на располагање Вијећу сигурности.

„(1) Да би допринијели одржању мира и сигурности у свијету, сви чланови Уједињених нација се обавезују да своје оружане снаге, помоћ и олакшице, укључујући и право пролаза, ставе на располагање Вијећу сигурности и то на захтјев Вијећа и у складу са посебним споразумом или споразумима ради одржавања мира и сигурности у свијету.

(2) Такав споразум или споразуми одређују бројно стање и врсту снага, њихов степен приправности, општи распоред и природу олакшица и помоћи које се имају пружити.

 (3) Споразум или споразуми биће предмет преговора који ће се на иницијативу Вијећа сигурности повести и одржати што је могуће прије. Они се закључују између Вијећа сигурности и чланова или између Вијећа сигурности и група чланова и подлијежу ратификацији држава потписница у складу са њиховим одговарајућим уставним поступцима.“

Чланови 106 и 107, наведени у Прелазним одредбама о сигурности, сматрају се кључним јер дају Русији, као правној насљедници, побједнику у Другом свјетском рату, право на предузимање било каквих акција укључујући и војне против Њемачке, Мађарске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Финске, Хрватске, Словеније, Чешке, Латвије, Естоније, Литваније и Украјине због покушаја оживљавања нацизма.

Члан 106 каже: „Док не ступе на снагу посебни споразуми споменути у Члану 43, који Вијећу сигурности, по његовом мишљењу, омогућавају да отпочне са вршењем својих функција по Члану 42, стране које су у Москви 30. Октобра 1943. године потписале Декларацију „Четири силе“ приступиће заједно с Француском међусобном савјетовању сагласно одредбама става 5. ове Декларације, а по потреби и савјетовању са дручим члановима Уједињених нација у циљу преузимања-у име Организације-заједничке акције која може бити ради очувања мира и сигурности у свијету.“

Према овом Члану, Повеља УН даје побједницама у Другом свјетском рату, СССР-у, САД-у, Великој Британији и Кини право да предузму мјере против земаља које су се бориле против њих како би спријечили акције које имају за циљ ревизију резултата Другог свјетског рата.

Даље произилази да Русија, као легална насљедница СССР-а, такође може употријеби силу против држава које желе преуредити систем у Европи договорен у Јалти те зауставити покушаје оживљавања нацизма у наведеним државама.

Посебно је допуштена употреба војне силе против тих земаља, а да би се то учинило потребно је само обавијестити остале три земље побједнице, али није нужно добити њихов пристанак.

Сходно томе, према повељи УН-а, Русија има право кажњавати нацисте било гдје, како је и наведено у Члану 107 „Ништа у овој Повељи не спријечава акцију у односима на било коју државу која је за вријеме Другог свјетског рата била непријатељ било које државе потписнице ове Повеље, предузету или одобрену - као посљедицу рата - од стране влада одговорних држава.“

Није изненађујеће да многи не знају за ове податке, који своје мјесто нису добили у свјетским медијима, јер је и сам Главни секретар УН-а, Антонио Гутерез, био изненађен када је од предсједника Русије  сазнао да постоји чланак о Повељи УН-а који допушта провођење руске специјалне операције у Украјини.

Повељу Уједиљених нација можете прочитати  ОВДЈЕ.