Средином 19. вијека у Далмацији, крунској земљи аустријског царства, град Шибеник, бисер Јадрана, био је под снажним културним утицајем раније вишевјековне млетачке управе. Красиле су га старе грађевине, међу којима и четири српске православне цркве: Св. Лукијана (1569), храм Часног крста (1600), црква Св. Спаса (1778) и Саборни храм Успења свете Богородице (1810).

Шибеник тад бијаше сједиште српских епископа далматинских и мјесто живљења значајног броја Срба, који су га одвајкада настањивали, међу њима и немали број оних познатих и признатих. Помињемо само неке: грофа Јована С. Симоновића, руског генерал-лајтнанта и дипломату (1792-?), академика др Никодима Милаша (1845-1916), трговаца и добротвора Јована Бована (1736-1806), Спиридона Шпира Поповића, филолога и писца (1808-1866), Богољуба Петрановића, правника и историчара (1830-1887) и многих других.

Коначно, у Шибенику је 12. септембра 1852, прије равно 171 годину, рођен јунак наше приче Симеон Симо Матавуљ, српски књижевник, академик и дипломата. Био је наш први реалиста, звали су га српски Балзак и српски Рабле, приповједач раскошног талента, вјешти баштиник богатства народног говора, несуђени калуђер, кафански човјек, али и поштовани интелектуалац, члан престижних националних институција.

Породица Матавуљ је била једна од најугледнијих шибенских породица 19. и 20. вијека. Усред градског кварта званог Варош имали су велику кућу и мануфактуру, у којој се правио и ван земље цијењени ликер мараскино, те ткаоницу и везионицу свечане народне ношње и модне конфекције. Симова мајка Шима, од старине Шибенчанка, из српске породице Трива, била је централна личност породичног бизниса, сматрају је креаторком познате шибенске капе, симбола тог краја. Ова грађанска породица оставила је дубок траг у животу града Шибеника. Били су издашни донатори тамошњег позоришта и свих културних, образовних и спортских друштава и организација. Мајка Шима је у браку са Стеваном Матавуљем родила три сина: Ђура, Сима и Михаила.

Симо је у родном граду похађао упоредо двије основне школе: српску (ришћанску) и државну (талијанску). Потом похађа и гимназију, за коју  није баш много марио. Ријешише зато да га дају у манастир Крупу стрицу Серафиму, тамошњем игуману, не би ли се спремио за “црковну службу”, а тој одлуци кумова и рана очева смрт. У манастиру четири године учи књигу, али срећом по српску књижевност, Господ за овог живахног бистрог момка није намијенио црну монашку ризу. Тако се Симо обре у задарској учитељској школи, коју сврши 1871. и поче учитељевати у српским селима Ђеврске и Исламу Грчком. О том периоду записа: “О мени се утврди мишљење да сам добар учитељ и још бољи друг и Срб.” Ово Срб требало је да значи и да је снажан, слободан и вјешт у јуначким вјештинама. Тада у Равним Котарима упознаје грофа Илију Јанковића, посљедњег мушког потомка гласовитог јунака Јанковић Стојана. Конте је био правник, са дипломом Падове, пјесник, есејиста и полиглота. Он младог учитеља узима за секретара, нуди му своју богату библиотеку и поучава га француском језику. То ће снажно утицати на Матавуља, јер се ту срео са модерном европском књижевношћу и постао страствен читач.

    Фото: glassrpske.com

Радознао и жељан промјене 1874. запути се у Херцег Нови, да би у Поморском заводу “Србина” предавао талијански језик. Кад 1885. плану “Невесињска пушка”, зачас се нађе усред устанка као секретар војводе Љубибратића. Двије године касније видимо га у Никшићу као болничара у Руској болници, а послије учешћа у Другом бокељском устанку против Аустрије морао се склонити на Цетиње. У овој “оази слободе” око двора се створила жива књижевна активност, гдје се и сам краљ Никола окушавао “у тој работи”. Ту се заче и његово дугогодишње блиско пријатељство са Лазом Костићем. Матавуљ је на Цетињу професор у гимназији, надзорник основних школа и наставник краљевој дјеци. Уређује “Глас Црногорца” и ту објављује прве новеле.

Године 1889. прелази у Београд, добија намјештење гимназијског професора, а потом долази на чело прес-бироа у Министарству иностраних дела, гдје обавља врло повјерљиве задатке и мисије. Све вријеме неуморно пише и објављује, па ускоро у престоници постаје права књижевна звијезда. Методичан и упоран, непрекидно усавршава своја знања из области књижевности, историје и филозофије. Општа је оцјена да је Матавуљ био најобразованији српски књижевник свога времена. Знајући италијански, француски, руски и енглески језик много преводи, најчешће Мопасана, Золу, Молијера, Дикенса и друге.

Као угледан и поштован интелектуалац, Матавуљ постаје почасни члан Матице српске и редовни члан Српске краљевске академије од 1904, а годину дана касније биран је за првог предсједника Српског књижевног друштва. Носилац је три ордена (Даниловог, Таковског и Св. Саве). Кретао се у друштву бираних српских глава попут: Јована Цвијића, Јована Скерлића, Паје Јовановића, Милана Ракића, Уроша Предића и других. Чувене су њихове сједељке у кући државника и дипломате Јеврема Грујића.

Матавуљ се женио два пута: први пут 1892, као већ “зрео момак”, са наставницом Више женске школе Милицом Степановић, која ускоро трагично страда, не донијевши на свијет дијете које је било на путу. Симо се тешко носио са тим губитком, није избивао из београдских кафана. Кад то постаде озбиљно, неко од пријатеља повика: “Пропаде човек, треба га женити!” Агилни Милан Савић испроводаџиса му 1900. други брак са богатом удовицом Љубицом Димовић и његов живот се уз ову пријатну жену промијени из темеља. Он, који је до тада стално кубурио и петљао са дуговима и признаницама, унапријед камчући хонораре, одједном постаде бонвиван, који путује далеким земљама и морима, има фијакер и живи у Позоришној улици (данас Кнез Михаилова). Но, то изобиље није га размазило и он и даље вриједно ради и објављује.

Нажалост, таман кад је све кренуло неком повољном колотечином, његов живот је прерано окончан. На улици испред Народног позоришта 20. фебруара 1908. стиже га “мождана кап”. Његова смрт је доживљена као велики национални губитак, држане су комеморације у здањима културе, на којима су истицане црне заставе.

Фото: glassrpske.com

Матавуљ је иза себе је оставио више од 100 новела, два романа, двије драме, путописну и мемоарску прозу, огледе, преводе итд. У свом приповједачком опусу, који карактерише занимљивост, необичност ликова и аутентичност простора, спојио је три поднебља: далматинско, црногорско и београдско. Поткован српском традицијом, вјешто је владао народним вокабуларом, као богомдани приповједач, директно наслоњен на богату народну традицију усменог казивања. Његово занимљиво и духовито излагање радо се слушало како на Великој школи, тако и за кафанским столовима Касине, Дарданела и Коларца. Кажу да је тај дар наслиједио од мајке и да је још као шестогодишњак о Светом Јовану, породичној слави, својим причама поред камина знао замађијати дјечурлију, која би га слушала отворених уста.

Матавуља је био глас великог козера, заводника и боема, по властитом признању читав свој живот “вјерно је служио Венери и Бахусу”. Прича се да је једном приликом за кафанским столом тврдио како читав живот страхује од парализе. Нешто касније, сједећи тик уз једну згодну даму, одједном прозбори: “Ето десило се! Потпуно ми се одузела лијева нога.”

“Не бојте се, господине Матавуљ”, рече љепотица, “нога коју дирате испод стола моја је.”

Критика и колеге попут Скерлића, Андрића, Дучића, Деретића, Цара и других, били су пуни хвале за његову личност и стваралаштво, говорили су да је: врхунски умјетник ријечи, познавалац народне фразеологије и синонима, мајстор брзе и умне форме казивања једрим народним језиком, велики познавалац српског националног карактера, оригиналан и самосвојан, чист и потпун реалиста, писац који доминира својим интелектуализмом и књижевном културом, наш најевропскији писац, човјек чија су бистрина и дух, гарнирани оригиналним хумором, били надмоћни у конверзацији и још много тога.

Странчарење

“Страначка политика је, вјеруј Богу, наша велика биједа! То је расадник неморала у нашем народу; она га навикава на лаж и дволичност /.../ Странчарење је код нас већ дотле догурало, да је из наших срдаца ишчупало чак и осјећање за народно јединство, за отачаство.” 

(Матавуљ)

Матавуљев роман “Бакоња фра Брне”, који управо обиљежава 130 година од првог издања, цијени се као један од најбољих српских романа. Преведен је на француски, руски, енглески, њемачки, италијански, чешки, те шведски језик и уврштен у циришку библиотеку ремек-дјела свјетске књижевности.

Приповијетка “Пилипенда” представља врхунац његовог приповједачког умијећа. Матавуљ, као човјек високо развијене осјетљивости за национални и вјерски идентитет свог народа и његово страдање, описао је сву трагику унијаћења и покрштавања Срба у Далмацији током 19. вијека. Он кроз лик побожног, али и пркосног, тврдокорног Пилипенде на видјело износи муку и искушења православних Срба, изложених агресивној и перфидној прозелитској политици католичке цркве.

Нински бискуп Парчић 1696. у Рим шаље извјештај да у његовој бискупији има 5.486 католика и 7.363 православца, те да је шизматике из села Полочника, Љубача и Миљеваца превео на “римску вјеру”. Упркос том процесу 1807. године француски проведитор Дандола пише Наполеону да у Далмацији живи око 200.000 католика и око 80.000 православних. Бошко Десница у својој “Историји котарских ускока” (1950) наводи докуменат Окружног суда из 1654. са пописом 59 српских шибенских презимена, а чији се потомци данас изјашњавају као католици Хрвати.

Недалеко од Матавуљеве куће, у улици Николе Тесле, одрасла су два позната Шибенчанина: Арсеније Арсен Дедић и три године млађи Мишо Ковач. Први је крио к'о гуја ноге да му је отац Јово био Србин и предсједник Српске црквене општине шибенске, а други, такође старином српског поријекла, ватрени је хрватски националиста. Године 2013. снимили су дует “Ми смо лишће исте гране”, ко зна можда је ова њихова лабуђа пјесма носила неку скривену поруку. На овај или на онај начин процес нестанка и кроатизације тамошњих Срба скоро да је потпуно окончан, па их у Шибенику и Далмацији има тек “у траговима”, а трагови сјећања на Сима и његове Матавуље тамо су прилично побрисани.

Аутор: Драган Мијовић