Својим радом и талентом ова Српкиња стигла је до мјеста илустратора највећих свјетских модних часописа. Њени цртежи излазили су на насловним странама Вога, Харперовог Базара, Шарма и Гламура. Слике Милене Павловић Барили биле су изложене у најпознатијим галеријама широм Лондона, Рима, Париза и Њујорка.

“Hot pink with cool gray” (“Топло ружичасто са хладним сивим”), илустрација објављена у Вогу 15. јануара 1940. године

Ипак, све је почело у једној сасвим обичној кући у Пожаревцу…

Одрасла у умјетничкој породици са оцем који је био италијански композитор и који ју је увијек подржавао, и мајком која ју је гледала као “зјеницу ока свог”, Милена Павловић Барили је имала прилично необично дјетињство. Њени родитељи живјели су углавном раздвојено, па је она прве године живота провела на релацији Србија - Италија.

Живјела је са мајком и баком у Пожаревцу, али је и често одлазила код оца и његове породице у Рим, а путовања ће пратити Милену током цијелог живота.

Осим овога, Миленин живот и рад обиљежила је и болест срца. Данас се претпоставља да је обољење установљено већ у осмом мјесецу њеног живота и да је дијагноза имала великог утицаја на све што је касније чинила. Неконвенционална, храбра и немирна, Милена као да је журила да сваки тренутак живота проживи што интензивније… као да је посљедњи.

Несхваћена умјетница

У Србији оног времена, Милена није наишла на одобравање – слике какве је она сликала, свијет на овим просторима још није упознао.

Ипак, није само Миленине умјетност била “проблем”. Србију је подједнако интригирао и начин живота лијепе интелектуалке - била је млада, еманципована, школована у најбољим школама широм Европе, говорила је четири језика и сликала у техникама које су на овим просторима још биле непознате. Данас се њени радови сматрају почелима надреализма у Србији.

Ипак, биографија Милене Павловић Барили разликује се од биографског модела већине српских умјетника између два рата. Она није имала стално запослење, финансијску потпору државе, мецену нити стални извор прихода. Њена породица, иако на почетку добростојећа, временом је прилично осиромашила нарочито због великих издатака који су одлазили на Миленино лијечење.

Зато је млада сликарка рано почела да зарађује за живот. Покушала је да се у родном Пожаревцу запосли као професор цртања, али тамо су је одбили. Исто се догодило и у Штипу, Тетову и Велесу и свуда су говорили исто - нема буџетских средстава за њено запослење.

То је вјероватно било пресудно да Милена још једном спакује своје кофере…

Свјетска слава

Оно што људи са Балкана нису разумјели, наишло је на велико одобравање у свијету. Милена Павловић је путовала и излагала дјела у највећим свјетским галеријама.

Стигла је и до “обећане земље”, а Америка ју је дочекала раширених руку - постала је илустраторка Вога, а њене слике красиле су насловне стране многих престижних модних магазина.

Ипак, и када јој се свијет прострао под ноге, Милена је вољела да се врати у Србију и родни Пожеревац.

Мајци је писала: “Свет је диван. Земље лепе, људи интересантни, али ниједну варош не волим као што Београд волим рано ујутро. И нигде ми није небо лепо као ноћу из наше пожаревачке авлије. Ни у Шпанији, ни у Италији! Наше је најлепше!”

Приликом отварања вашингтонске изложбе 1943. упознала је лијепог официра авијације Роберта Томаса Астора Госелина, 12 година млађег од ње и - била је то љубав на први поглед. Исте године су се вјенчали. На брачном путовању сљедеће године, Милена се озбиљно повриједила - пала је са коња и озбиљно повриједила кичму.

Ова несрећа, у комбинацији са њеном болешћу срца која никада није мировала, вјероватно је убрзала трагични крај…

Недостижна љепотица препуна туге

Почетком 1945. изгледало је као да Милена Павловић Барили има све. Рат у Европи се ближио крају и она се надала скором поновном сусрету са родитељима. Иако крхког здравља, била је поред човјека ког је вољела.

И поред повремених финансијских проблема постигла је велики успјех у свијету умјетности нарочито након што је урадила костиме за балет “Себастијан” чувеног композитора Ђанкарла Менотија. Захваљујући овом успјеху потписала је уговор о сарадњи на изради костима за балет “Сан љетње ноћи” и коначно се чинило да су пред умјетницом мирнији дани…

Милена Павловић Барили умрла је изненада 6. марта 1945. у 36. години живота. Само вече прије, са супругом је била у ресторану гдје су прослављали пресељење у Њујорк.

У љекарском налазу патолог је записао да је вишемјесечни живот у гипсаном кориту ослабио Миленино срце и да нико није знао колико је оно заправо слабо. Као узрок смрти наведен је срчани удар.

Милена Павловић Барили иза себе је оставила преко 300 слика, много скица, цртежа и бесконачну тугу свих који су је познавали.

Остале су и жене на њеним платнима – увијек лијепе, сјетно љупке и недостижне.

Неки кажу да све оне подсјећају на српску сликарку. Жан Касуа, књижевник и критичар умјетности имао је другачије мишљење.

- То је Милена личила на своје слике - записао је он.