Ивањдан је љубавни, весео и чист празник, који се у Русији обиљежава вијековима. Неке традиције је зуб времена угасио, а неке су се сачувале до данас, као подсјетник на стара времена. На овај дан Руси, будући да су веома сујевјерни, традиционално пале ватру и поливају се водом, а младе дјевојке обавезно одлазе у природу не би ли пронашле цвијет папрати, за коју се вјерује да доноси љубав.

Дан Ивана Купале, односно Ивањдан, је стари пагански, а затим и народни празник источнословенских народа, који се раније обиљежавао крајем јуна мјесеца. Када је почео да се празнује, он је био посвећен љетњој дугодневици. Касније, са доласком хришћанства у Русију, празник је помјерен са 24. јуна на 7. јул, када је он добио и савремени назив - Ивањдан или дан Ивана Купале. Током више вијекова, паганске и хришћанске традиције су се испреплетале, а вјеровања намножила, а празник добио и народске називе.

Ивањдан - љубавни, весео и чист празник

Ивандан у Русији називају још и љубавним, веселим и чистим празником. Љубавни - јер, према народном вјеровању, тог дана цвјетају папрати, које у дјевојачком срцу распаљују пламен љубави, весео - јер је обичај да се вече уочи празника, као и на дан самог празника народ весели и дружи, пјева и игра, а чист - јер се вјеровало да сва вода којом се народ умива и у којој се тог дана купа има љековито дејство. Неки Ивањдан називају и "травник" - вјерује се да тог дана биљке добијају неку магичну, љековиту моћ.

Ивањданске традиције у Русији 

Традиција данас налаже да се Ивањдан обавезно проведе у добром расположењу. Народ би организовао велике гозбе, обавезно би се ишло у бању, а брезове гране које би се тог дана убрале и користиле током купања чистиле су не само тијело, већ и душу. Они који нису ишли у бању, обавезно би организовали дружење поред воде (на ријеци, покрај језера и слично), а постојала је и традиција да се пролазници поливају водом, како би се са њих спрали гријехови. Ова традиција је једна од ријетких која се одржала и до данас.

"Ватрена" вјеровања на Ивањдан

Како се у игри и весељу обично палила и ватра, многа вјеровања везују се управо за њу: ивањдански пламен наводно има способност одбијања нечистих сила, а онај који га прескочи може да очекује срећу у наредних годину дана. Жене које би се осмјелиле да прескоче ватру остајале би вјечно младе и лијепе, а парови који би је прескочили држећи се за руке - нераздвојни до краја живота. Они који би на Ивањдан били болесни обавезно би своју одјећу спаљивали на ватри - вјеровало се да болест послије тога нестаје.