Симбол геноцидне политике НДХ

Свега неколико мјесеци по успостављању Независне државе Хрватске, која је основана 10. априла 1941. године, отворен је концентрациони и логор смрти Јасеновац, који се састојао из пет целина. Целокопно његово постојање било је у служби истребљења три народа - Срба, Јевреја и Рома, каже за Спутњик историчар из Музеја жртава геноцида Београд Никола Милошевски.

Овај симбол геноцидне политике НДХ трајао је од 1941. године до 1945. и посљедњих дана Другог свјетског рата, када су Црвена армија и Народноослободилачка војска Југославије полако почеле да се приближавају логорском систему.

Тадашње власти НДХ, објашњава Милошевски, схватиле су да опстанак логора више није могућ. Систем логора Јасеновац су 30. марта први пут бомбардовали савезници, што се послије поновило и петог и седмог априла. Ово је логорским властима ставило до знања да се ближи крај њиховој фабрици смрти.

- Почела је масовна евакуација постројења, почела је евакуација људства, документа, али су, нажалост, започете и масовне ликвидације логораша уз уништавање целокупног логорског система, односно објеката који су га сачињавали. Они су минирани, такође је минирано и насеље Јасеновац, а оно што није било минирано је уништавано на други начин, наводи Милошевски за Спутњик.

Очајнички пробој

Логораши су одвођени по групама и убијани. Када је људима које су се окупљали у баракама логора ,,Јасеновац III Циглана" стигла вијест да су велике групе логорашица одведене у сигурну смрт 21. априла то им је био знак да почну да планирају пробој у очајничкој нади да се спасу, прича саговорник Спутњика.

Мања група логораша састала се у ноћи између 21. и 22. априла. Њихов вођа је био Анте Бакотић, а они су се у тајности договорили да на одређени знак крену у пробој и побјегну из заточеништва прије него што смрт стигне и по њих.

Од преосталих више од хиљаду логораша, на пробој се одлучио њих шест стотина. Нажалост, само је 117 људи преживело. На команду Анте Бакотића, логораши су пробили врата на баракама где су се налазили. Савладали су стражаре и кренули у јуриш ка капији која је била усмерена ка реци Сави. Када су стражари схватили о чему се ради повукли су се у митраљска гнезда и почели да пуцају по логорашима који су бежали.

Велики број логораша тада је, нажалост, погинуо. Тај број би засигурно био још већи да није било херојског чина Милета Ристића, једног од логораша који је успио да се домогне пушкомитраљеза и на тај начин заштити остатак логораша, каже Милошевски. 

Дио људи успио је на крају да се пробије кроз капију самог логора, након чега су гоњени по шуми. Бакотић је страдао, а преостали су успјели да се сакрију у оближњим селима и шумама.

Зашто Јасеновац није раније ослобођен

Милошевски сматра да су војни разлози били ти који су условили да Јасеновац не буде ослобођен раније. НДХ је повлачећи се полако ка свом средишту формирала велики број одбрамбених линија и саговорник Спутњика ово сматра главним разлогом за одлагање ослобађања логора.

Пример тога је Сремски фронт који је било јако тешко пробити и приликом чега је велики број младих људи настрадао. Сматрам да је сама позиција Јасеновца у дубокој залеђени иза одбрамбених линија условила да он буде особођен од стране војске тек седам дана након што су логораши успели својим подвигом да се спасу.

Када је ријеч о логорашима и разлозима зашто они нису покушавали пробој до самог краја, Милошевски то објашњава њиховим осјећајем немоћи. То би, каже он, умјесто историчара прије умјели да објасне психолози.

Оно што карактерише живот у логору јесте једна врста психичке малаксалости. Људи су постајали толико очајни да више нису имали жељу да пружају икакав отпор - само су жељели да преживе на било какав начин. Мислим да се то и у случају јасеновачких логораша такође дешавало.

Овакви примјери познати су и из многих других нацистичких логора на територији окупиране Европе. Поред тога, оно што је била једна од чињеница јесте да је логорски систем Јасновац био изузетно добро обезбјеђен од стране усташких власти, каже он.

Истина је преживјела

Милошевски такође истиче да, кад је ријеч о Јасеновцу, упркос свим покушајима да се историја минира и закопа, нови докази упорно испливавају на површину, а истина о тој људској касапници потпуно је огољена.

И дан данас се проналазе нови документи који су нам изузетно значајни, а не проналазимо их само у региону, већ и у читавом свету. Наш музеј може да се похвали да је у протеком периоду прибавио значајну количину грађе која се управо односи на логор Јасеновац и ту грађу не чине само документи, фотографије, дописнице, телеграми и остали дводимензионални предмети већ и музејски експонати попут кашике из логора Јасеновац. Ова кашика својеврсни је симбол, будући да се глад користила као једна од метода истребљења логораша.

Када је питању истина о Јасеновцу, Милошевски каже да, упркос томе што се много тога већ зна, истраживаче чека још много посла, јер још постоји доста тога да се сазна и утврди. Он вјерује да ће се нова поколења историчара овом темом још успјешније бавити него њихови претходници.