Српска православна црква и њени вјерници славе преподобног Аврамија Затворника, мученика одбjеглог од свијета, заштитника овчара, оваца и ситне стоке.

Још као дијете, са великом љубављу је посјећивао цркву, слушавши ријеч Божију и поучавајући се у њој.

Родитељи му бијаху веома побожни и благочестиви људи, те у најбољој намјери пожељеше да ожене свог сина и нађоше му дјевојку.

Он се у почетку противио вољи својих родитеља, али не могавши да их ражалости, он пристаде. Седми дан, послије свадбе, руковођен Богом, он оде из града, удаљи се у самоћу и предаде се подвигу, прослављавши Бога. Његови сродници се јако ражалостише, али прихватише његову одлуку и оставише га да живи у молитвеном самовању и тиховању, не узнемиравајући га.

Пронесе се глас по околини о његовој мудрости, разуму, великом уздржању, смирености и цјеломудрености. Родитељи му умријеше, те он све своје имање подијели сиромашнима, не оставивши себи ништа, јер се плашио да се његов ум не прилијепи за неку овоземаљску ствар.

Подвизавао се пуних 50 година и за то вријеме је изашао међу људе само два пута. Први пут да обрати Богу једно село у ком су били сви незнабожци. Епископ је желио да га постави баш у то село за свештеника, али се Аврамије успротиви тој одлуци. Међутим, морао је прихватити и остати неко вријеме у селу, као свештеник, гдје је саградио лијепу цркву и у њој је узносио молитве Богу свакодневно да сабере расијани народ и уведе га у цркву.

Незнабошци га оковаше, протјераше из села и затрпаше камењем, али он се поново врати. Мучен, гоњен, вучен, тучен, камењем затрпаван, гладан и жедан, он се не разгњеви на њих и не клону духом, већ трпећи све, он се не предаде очајању, него још више разгоријеваше љубављу према Богу и сажаљењем према заблудјелима.

Молио је и поучавао старце као родитеље, млађе као браћу, дјецу као чеда, а истовремено је био злостављан и ружен од њих. Својом вјером, молитвом и уздржањем, успио је да их преобрати и уведе у цркву и очисти их од идолске нечистоте. Крстио их је све у име Оца и Сина и Светога Духа. Када је завршио свој посао, он се повуче да настави свој подвиг.

Други његов излазак међу људе бијаше да спасе своју заблудјелу синовицу Марију. Врати је на прави пут и поново настави свој пређашњи подвиг у самоћи, али више никад не изађе међу свијет. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

Расуђивање на данашњи дан каже: Ко претрпи до краја, спашће се, рекао је Господ. Вјера је једина свјетлост трпљењу, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вјера је сјајна звијезда у томе мраку; вјера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења.

Свети Аврамије пружа нам прекрасан примјер истрајности у трпљењу. Досаде, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима, мало кога да не би покренуле, да остави једно мјесто и пресели се на друго. Али Аврамије се није хтио пресељавати, да не би демон зли ликовао, него је истрајао на своме мјесту и побиједио је ђавола.

Због његовог начина живота, сви вјерници сутра морају да истрпе недаће са којима се сусретну, да буду стрпљиви и да вјерују да ће им овај светац помоћи да преброде све што их мучи.

Крсна слава Свети Аврамије Затворник прославља се у на подручју доњег Подриња. Западно од Дрине, породице које славе ову крсну славу највише су заступљене у околини Шековића, Сребренице, Власенице, Зворника и Бијељине. Источно од Дрине оне се најчешће јављају у сљедећим областима: Соколској Нахији (Азбуковици), Рађевини, Јадру, Мачви, Шабачкој Посавини, Шабачкој Поцерини, Ваљевској Колубари и Подгорини, као и у Срему, пише Србија данас.

Мањи број породице прославља славу Светог Аврамија Затворника у Семберији, Банату, Београду, Шумадијској Колубари и централној Босни.